Istina o ratu o kojoj se ređe govori jeste da čovek ostaje zaglavljen u tom nemilom iskustvu tako što izgubi ili potisne svoj predratni identitet, navodi profesorka srpske književnosti i jezika u Zrenjaninskoj gimnaziji Svetlana Gvozdenović u svojoj prvoj knjizi „Nemoj me čekati odavno sam došao”. Delo je u utorak, 28. novembra, predstavila u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin”. U pitanju je epistolarni roman čija se priča gradi na dijalogu sredovečne profesorke pred penzijom i njenog nekadašnjeg kolege sa zajedničke univerzitetske katedre.
Izbijanjem rata devedesetih, njihov kontakt prestaje. Početkom druge decenije 20. veka, desi se nenadani, ali ipak neminovni (virtuelni) susret koji prerasta u mučnu, veoma otežanu i ispovednu prepisku. Dešava se jezički susret i sudar, nekada poletnih, ambicioznih mladih altruista. Danas, nakon što je rat socijalističku uljuljkanost odložio u istoriju, oni su, jedno drugom, potpuno nepoznati ljudi različitih verskih, nacionalnih i kulturoloških sredina koje, na prvi pogled, nemaju gotovo ništa zajedničko.
RAT, JEZIK, LJUDI
– Dat je prikaz autentične borbe za priznavanje ljudskosti koja je iznad svih profesionalnih, konfesionalnih i političkih određenja. Tu bismo „borbu” mogli nazvati čistom komunikacijom, mukotrpnom jezičkom diplomatijom koja za cilj ima zbližavanje dvoje ljudi (i ne samo njih) udaljenih ratnim zbivanjima. Trijumf dobrote kojoj se uzvraća poverenjem.
Naposletku, pobedu odnosi jezik. Odraz je istinskog i časnog poverenja u čoveka. Moglo se dogoditi da jezik ostane zapečaćen u vremenu ratnih katastrofa. Pretila je opasnost da, i nakon više od tri decenije, rat nađe svoje opravdanje! No, na sreću, to se nije dogodilo. Trijumfuje čovek! – ispričala je Svetlana Todorović Gvozdenović.
Autorka je objasnila da je inspiraciju za ovo delo nalazila u životu, susretanjima sa različitim sudbinama, obrascima ponašanja, u osluškivanju ljudi i njihovih (ne)hotimičnih ispovesti. Najveći zamah da istraje u pisanju koje je trajalo šest godina omogućio joj je, navodi, od detinjstva probuđen slušalački i posmatrački žar.
– Mišljenja sam da inspiracija u onom tradicionalnom značenju reči ne postoji. Čovek mora biti disciplinovan i mora imati veliko poverenje u sopstvenu misao. Prisetimo se Čehovljevih reči koje ukazuju na veliku istinu da nije sve u talentu. Mnogo je više u radu, u pregalaštvu – rekla je naša sagovornica.
STVARALAŠTVO JE MUKOTRPNO
Svedoci smo da je sve više žena u književnom svetu. Prema rečima profesorke Todorović Gvozdenović, ona se u njemu oseća veoma delikatno, ambivalentno. Napominje da se stvaralaštvo još uvek, kod nas, doživljava kao luksuz ili ludost.
– Pošto je svakodnevni život uvek više na leđima žena, nije nikakvo čudo da nas je u ovim sferama manje. One su (pre)nosioci elementarne kulture, a stvaralaštvo je mnogo češća privilegija muškaraca. Ne doživljavam ga kao luksuz ili privilegiju, jer napisati roman, priču, ili bilo koji drugi književni oblik, predstavlja mukotrpan rad koji traži mnogo vremena i odricanja. Da sve ostale obaveze ne bi trpele, u kući i na radnom mestu, žene neretko kradu od svog sna ili odustaju pred stvaralačkim impulsom – kazala je Svetlana Todorović Gvozdenović.
O knjizi je govorila i dr Natalija Ludoški, takođe profesorka srpske književnosti i jezika u Gimnaziji.
– Reč je o romanu drugačijem od mase onoga što nam se nameće kao vrednost. Njegov subjektivni, intimistički, intelektualno- emotivni ton, introspektivnost, asocijativni potencijal (na knjige, muziku…), humanistička dimenzija, čine ga štivom namenjenim literatnim sladokuscima. Duboko, suptilno, vanredno štivo! Stoga čestitam i autorki, i zrenjaninskoj Biblioteci, koja je znala da prepozna vrednost. Nadam se da će ova knjiga dobiti zasluženi publicitet – poručila je Natalija Ludoški.
Delo „Nemoj me čekati odavno sam došao” objavila je Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” i predložila ga za NIN- ovu nagradu. Zašto su se odlučili na ovakav korak kazala je Jelena Đorđević Perc, urednica programa ove ustanove kulture.
– Privilegija je kada naše dugogodišnje saradnice postanu i naše autorke čija dela možemo sa ponosom da promovišemo u okviru izdavačke delatnosti Biblioteke. Saradnja sa njima na taj način dobija novi kvalitet. Epistolarni roman Svetlane Todorović Gvozdenović obiluje onim što vremenu u kom živimo nedostaje: obzirnost prema čoveku, ljubavlju, strpljenjem i dobrotom kao vrhunskim načelom življenja – rekla je Jelena Đorđević Perc.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović
OBRAZOVANJE JE VAŽNO
Svetlana Todorović Gvozdenović osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autorka je tekstova u književnim časovpisima. Koautorka je dve izložbe poezije i likovnih ostvarenja. Održala je javno predavanje na nemačkom „Pol Selan – Fuga smrti” u saradnji sa profesorom Frankom Beckerom iz Ahena. Smatra da je najznačajnije polje njenog delovanja vaspitno-obrazovni rad. U njemu vidi suštinu i zamajac individualnog i kolektivnog uspeha. Za izuzetno visokostručno angažovanje u nastavi, Svetlani Todorović Gvozdenović dodeljeno je priznanje Društva za srpski jezik pri Filološkom fakultetu u Beogradu.
