Lepo vreme prethodnih dana iskoristio sam za šetnju. Bila je to prilika da vidim mnoge sugrađane. Među njima je i Estika, mnogi je pamte kao borca protiv splavova. Doduše, najpre je želela da na njima igra čoček. Kako to obično biva, promenila je stranu.
Najpre mi se pohvalila da je ostala u Zrenjaninu, iako joj je propao posao oko „crvenog fenjera“. Veli da je, u međuvremenu, vozila taksi. No, razočarali su je poslodavci?! Jedan tajkun joj nije bio simpatičan od samog starta, jer se obogatio trgovinom akciznih proizvoda devedesetih. Drugi joj je podjednako neprijemčiv, s obzirom da je u svoje vozilo, navodno, točio gorivo ubogih.
Nakon što je ispričala svoju tužnu životnu priču, ukazala mi je na ozbiljan gradski problem. U pitanju je saobraćaj! Njoj nije jasno kuda će se u budućnosti sva vozila kretati, budući da nije izgrađen ni kilometar novog kolovoza. Napominje da je raduje činjenica da je prošle godine prodato više od 400.000 metara kvadratnih za izgradnju stambenih i poslovnih objekata. No, nije joj jasno gde će se ti svi ljudi parkirati.
Kako je vreme prolazilo, sve više su me ophrvale misli koje je Estika inicirala. Pomislih: žena je u pravu! Mi gradimo, radimo, reprodukujemo se, a infrastrukturu ne proširujemo. Pitam se, u kome je problem, u Estiki ili u nama?
