Moja Banka me je upravo izvestila o promenama u svom tarifnom sistemu: poskupljuju usluge slanja opomene klijentu da je zakasnio sa uplatom rate…
A taman smo prešli na elektronsku komunikaciju: lepo su nas zamolili, i mi pristali, da nam ubuduće sve izveštaje o stanju na računu i na karticama šalju mejlovima, da se ne troši papir. Rekao bi čovek da će prelazak na elektronsku poštu smanjiti troškove, ali to je, eto, ispala relativna stvar: Banka će svakako uštedeti, a što se klijenta tiče – baš i ne. Doduše, Banka naglašava da se naknada povećava samo ako klijent kasni, inače nema promene, ali u krajnjem: elektronsko dopisivanje Banci donosi benefit koji ona neće podeliti sa klijentom, na protiv – pronašla je način za, makar i sitnu, ali još dodatnu zaradu. Meni ovako, tebi onako, bankarska teorija relativiteta, šta li…
O tome da je tarifa poskupela, Banka me je, naravno, obavestila mejlom (radi očuvanja šuma, a i smanjenja sopstvenih troškova), uz napomenu da je taj dopis „informativnog karaktera”. Mada, ostavljena mi je i mogućnost da se ne složim sa tim poskupljenjem. U tom slučaju, mogu da raskinem ugovor s Bankom o kreditnoj kartici „bez plaćanja naknada za raskid”. Nisu insistirali na tome da bi, pre raskida ugovora, bila u obavezi da izmirim sve preostale obaveze po toj bankarskoj kartici, ali to se, valjda, podrazumeva.
I tako smo se, mi klijenti, svi složili s poskupljenjem koje nam je Banka nametnula: izvolite, klik! 300 dinara. Jer, da se ne složiš, treba ti mnogo više para (da ih imam, ne bih ni koristila njihovu kreditnu karticu). Ali sam čvrsto rešila: čim dobijem zgoditak na lutriji, prvo ću da izmirim i zatvorim sve kreditne kartice, ne želim više da imam nikakva kreditna posla s bankama!
Stvarno je krajnje vreme da počnem da igram loto ili neku drugu igru na sreću…
