U procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Srbija treba da ispuni niz zahteva, bez čega neće biti moguć napredak u daljim integracijama. Reforma javnog sektora se prepoznaje kao jedan od prioriteta. Sprovođenje fiskalne konsolidacije, takođe, nameće potrebu za dodatnom štednjom, tako da država traži načine da smanji javne rashode.
Poslednjih dana pažnju stručne javnosti privukla je rasprava povodom Nacrta zakona o platama u javnom sektoru. Po ovom pitanju naša zemlja nije specifična, budući da su građani i u drugim zemljama u okruženju, koje su prošle period tranzicije, reagovali na reforme u oblasti javnog sektora kao što su podizanje starosne granice za odlazak u penziju, smanjenje zaposlenosti u javnim preduzećima, korekcije zarada u javnom sektoru itd. Na primeru drugih zemalja pokazalo se da je reforma javnog sektora jedan od najtežih procesa tokom tranzicije.
Ipak, i u teškim periodima kroz koje je naša država prolazila, prilike u javnom sektoru bile su bolje u odnosu na privatni. Iako određeni broj javnih preduzeća posluje sa gubicima, zaposleni u tim preduzećima ostvaruju materijalni položaj koji je iznad proseka privrede kao celine.
Ukoliko pratimo obim javnog sektora (prema broju zaposlenih) u našoj zemlji od 2000. godine do danas, može se utvrditi da je tokom tog perioda javni sektor postao „veći” u odnosu na privatni. Godine 2002. na svakog zaposlenog u javnom sektoru, u privatnom sektoru privrede Srbije radio je 3,1 radnik, dok je polovinom 2015. godine ovaj pokazatelj pogoršan, tako da na svakog zaposlenog radnika u javnom sektoru „dolazi” tek 2,7 zaposlenih u privatnom sektoru.
Pri tome, neto zarade u javnom sektoru su i dalje veće od prosečne neto zarade u Republici. Državna javna preduzeća prednjače u visini zarada, pošto je prosečna neto zarada u njima za 44,2 odsto veća od prosečne neto zarade u Srbiji. U međuvremenu (od 2002. do 2015. godine) sektori obrazovanja i kulture, kao i zdravstva i socijalnog rada, dospeli su na nivo ispod proseka Republike. Naime, u sektoru obrazovanja i kulture se 2002. godine ostvarivala neto zarada 8,9 odsto viša, dok se u sektoru zdravstva i socijalnog rada ostvarivala neto zarada 15,2 odsto viša od republičke prosečne neto zarade. Danas je situacija drugačija – septembra 2015. godine u obrazovanju i kulturi je prosečna neto zarada iznosila oko 92 odsto republičke, a u sektoru zdravstva i socijalnog rada oko 93 odsto (u oba slučaja ispod prosečne republičke neto zarade). Između ostalog, i zbog ovoga je jako važno da se konačno uvedu platni razredi, jer su prisutne ogromne razlike unutar javnog sektora!
dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
