Iz muzeja „Karlo Šmidl” na čuvenom Ponte Rosu u Trstu nedavno se čula melodija kultne numere Nikola Pjovanivija iz filma „Život je lep”. Kompoziciju je u sklopu solističkog koncerta na violi svirala Snežana Aćimović iz Sečnja.
Školovanje je započela u Muzičkoj školi „Josif Marinković”, diplomirala je i masterirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Potom je završila master studije violine i viole na Konzervatorijumu „Đuzepe Tartini” u Trstu. Članica je nekoliko sastava, koncertmajstor ansambla Konzervatorijuma i jedna od solistkinja na violini gudačkog kamernog ansambla „Novi orkestar Feruđo Buzoni”.
Prošle godine, zajedno sa sestrom Slađanom, pobedila je na Internacionalnom takmičenju „Milano city”. Duo je proglašen za najbolji u kategoriji kamerne muzike. Uspešnu koncertnu sezonu Snežani su, između ostalog, obeležili nastupi u Trstu, Veroni, Pizi i Novom Sadu.
Osam godina si u Italiji, na koje izazove si naišla kada si otišla u Trst?
– Velika je žrtva da ono što ste gradili godinama tamo gde vam je dom istrgnete iz korena i pođete dalje. Otkad živim u Trstu, morala sam da naučim razne poslove kako bih se osamostalila. Da mi je neko rekao da ću jednoga dana, posle završene smene u kafiću, trčati na koncert ne bih mu verovala. Imala sam sreću što su mi kolege izlazile u susret, ali sam mnogo puta morala da napravim izbor, jer nisu svi imali razumevanja. U kom trenutku si spoznala da je karijera u Italiji pravi izbor za tebe?
– Mislim da se to dogodilo nakon završenog mastera na violi. Izbor su potvrdili solistički koncerti i takmičenja koji su usledili. Kada nešto volite iz dubine srca jako je važno ići za time. Trenutno je to Italija, ali svesna sam da su novi izazovi preda mnom. Razmena iskustava, a prvenstveno potraga za stabilnim zaposlenjem je nešto što me motiviše da uvek gledam napred. Trst privlači mnoge mlade muzičare iz Srbije, kako bi opisala vašu povezanost?
– Kao kada se kaže „Svi putevi vode u Rim”, tako je nekako i kada se priča o nama Srbima u Trstu. Kada sam došla na fakultet, studenata našeg porekla nije bilo mnogo. Potom je otvorena saradnja između Konzervatorijuma i novosadske Akademije i polako su naši muzičari počeli da dolaze. Trst nije velik grad, tako da se srećemo i sarađujemo veoma često. Slični smo, ali uspeh ne praštamo lako. Zahvalna sam Bogu što me okružuju ljudi sličnog senzibiliteta, jer mislim da kako zračimo i koliko sebe dajemo, tako nam se i vraća.
Više puta si izabrana da nastupaš kao solistkinja, koliko ti to znači?
– Kada vam stigne poziv od ansambla ili institucije koju veoma cenite osećaj je divan. Mislila sam da ću se s godinama naviknuti, ali se uvek obradujem kao da je prvi put. Naš poziv je takav da sa mnogo posvećenosti stvaramo u četiri zida. Potvrda publike i ljudi čije mišljenje cenim, daje mi smisao i veru u sve ono što nosim u sebi. Gromoglasan aplauz i lepa reč dirigenta je kao doza adrenalina koja vam poručuje – ispekao si zanat i to što sada radiš je nešto samo tvoje. Redovno nastupaš sa sestrom Slađanom. Koliko se ta saradnja razlikuje od drugih?
– Zajedno sviramo više od dvadeset godina. Kada sam počela s časovima violine, nije joj bilo teško da sedi uz klavir i pomaže mi. Bila je i moj prvi korepetitor. Kada s njom sviram, probe su veoma iskrene. Brzo dolazimo do željenog rezultata, vrlo često i intuitivno, a da toga nismo ni svesne. Različitog smo karaktera, ali opet vrlo slične, što je u muzici jako važno. Imati sestru na sceni je blago.
Kojeg sastava bi želela da budeš deo?
– Mnogo volim orkestar „Koncertgebau” iz Amsterdama. Pre nekoliko godina sam imala čast da sa njima sviram u Ljubljani. To je nastup koji ću pamtiti čitav život. Ti umetnici su za mene bili kao čarobnjaci sa kojima delite scenu. Položiti audicije i proći razne selekcije za takvu renomiranu poziciju je poput Olimpijske medalje u atletici. Ivana Vuleta, kojoj se istinski divim, nas uči da je zaista sve moguće. Čime se baviš u slobodno vreme?
– Slobodnog vremena je, nažalost, sve manje. Težim da ga provedem sa prijateljima. Obožavam da šetam pored mora, plivam, slušam muziku, ali i da mesim kiflice i pitu sa sirom po babinim istrukcijama. Da li u budućnosti vidiš sebe u Srbiji?
– Ukoliko bih mogla adekvatno da živim i bavim se svojom profesijom, što da ne. Pandemija me je naučila da nemam velike planove, već da predano radim i mirno idem za svojim idejama. Svesna sam da ulaganje u kulturu u našoj zemlji nije prioritet, ali sam optimista. U Sečnju mi je majka Gorana i cela porodica. Kada bih jednog dana, kao moj otac Milenko, mogla da pomognem mladim talentima iz moje sredine bila bih jako srećna. Moje ostvarenje bi bilo još veće ukoliko bih na neki način mogla da doprinesem sredini koja je od prvog dana podržavala moj talenat.
Jovana Šormaz Foto: privatna arhiva i Danijel Longo
