Piše: Dalibor Bubnjević, glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
U sobama za zadržavanje Policijske uprave u Zrenjaninu mnogi su zore dočekivali. Značajan broj pritvorenika postupa na sličan način. Po pravilu, pripadnici vlasti smatraju da su nedodirljivi. Samim tim žive u uverenju da su svemogući. Na žalost po njih, a na sreću pravne države, ne funkcioniše im dominacija sile.
Navedeno potvrđuje nedavno privođenje člana Skupštine grada koji se godinama upinjao da oda utisak sportiste i porodičnog čoveka. Čak su mu i roditelji bili bliski pojedinim državnim organima, pa su po njihovom nalogu objavljivali svašta. Pojedini izvori navode da se iz ćelije mladog fudbalera te večeri moglo čuti:
„U taj sam krevet odavno pao, tu gde sam pao život je stao, uzalud skidam tvoj greh sa sebe, sve me boli posle tebe“.
Sadašnji (nedorasli) političari ne razlikuju se mnogo od svojih prethodnika. Čim je uvedeno da se ne može piti alkohol i voziti auto, na prinudnom smeštaju je bio suprug narodne poslanice (DS). Redovni korisnik policijskih kapaciteta je bio i nekadanjši odbornik Lige.
Bez obzira na stranački dres, poruke pritvorenika su iste:
„Između vrata i prozora moj krevet za tobom diše,
ne mogu dalje od umora ni metar manje ni više.
I bilo šta da se desi, ja sam na istoj adresi“
(Toše Proeski, „Soba za tugu“).
