Horski festival „Slobodan Bursać” u junu je obeležio 11 godina postojanja. Za to vreme održano je 29 koncerata, nastupilo je 37 zrenjaninskih horova, vokalnih ansambala, crkveno-pevačkih društava, kao i 28 sastava iz zemlje i 21 iz inostranstva. Idejni tvorac Festivala svestrani muzičar Vladimir Stojković Coka ovom smotrom nastoji da neguje sećanje na maestra Bursaća, koji je predvodio čuveni hor „Josif Marinković”.
Stojković kao tinejdžer sa završenom osnovnom muzičkom školom (odsek violina) stupa u ovo pevačko društvo. Istovremeno, krajem sedamdesetih godina, kupuje prve bubnjeve i počinje da nastupa sa lokalnim sastavima „Zemljotres” i „Metro”. Tako se njegova biografija deli na bubnjarsku/perkusionističku i horsku/pevačku. Sa beogradskom grupom „Agencija” nastupa u Domu omladine i Sava centru, a zatim osniva autorski sastav „Vrane” gde se latio mikrofona i gitare. Uporedo svira i u bendu „Quo Vadis” sa kojim prvi put nastupa u inostranstvu i snima prvu ploču za Jugoton. Kao bariton u „Josifu” 1987. osvaja titulu Hor sveta u britanskom Langolenu. Sukob u Jugoslaviji osujetio je planove njegovog benda „Vrane”, a Coku podstakao da u Zrenjaninu, u saradnji sa Crvenim krstom, organizuje prvi antiratni koncert u državi. Narednih godina i decenija nastupa sa mnogim sastavima izvodeći: džez, fanki, diksilend, tradicionalnu etno muziku…
Stojković je već 35 godine član Opere novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Naročito je ponosan na muzičku emisiju „Džezva” koju je uređivao i vodio na Radio Zrenjaninu. Stojkovićeva nesuđena profesija je arhitektura, koju je studirao. Horski Festival „Slobodan Bursać” je preživeo prvu deceniju. Kako je došlo do toga da postane međunarodni?
– Festival nije stao ni tokom pandemije. Počeo je skromno, sa idejom da bude lokalnog karaktera, u znak sećanja na maestra Bursaća, i da traje jedan dan, 1. juna. Tada nisam imao saznanje da naš grad ima toliko horova, i da će već sledeća manifestacija biti trodnevna. Treći je izašao iz lokalnih okvira jer su počeli da se javljaju ljudi van Zrenjanina kojima je Bursa predavao ili dirigovao. Na internetu nas je pronašao vođa dečjeg hora „Orlići” iz Moskve. Tako smo zagazili u internacionalne vode.
Sada nema nazad! Danas Festival ima zavidan rejting među sličnim dešavanjima u Srbiji. Status je stekao profesionalnom organizacijom, kvalitetom horova i nadasve dobrom i pozitivnom energijom. Šta Vam je bilo najteže oko organizacije tokom svih ovih godina ?
– Kao i svugde, postoji i druga strana medalje. Početak je bio skroman, a onda smo rasli, znajući da mora da prođe vreme da se dokažemo na festivalskoj mapi. Međutim, još uvek funkcionišemo sa jako malim sredstvima. Do danas nismo uspeli da dođemo čak ni do minimalne sume koja je potrebna da bi se smotra održala onako kako je zamišljena. Samo zahvaljujući velikoj horskoj porodici „Josifovaca”, koji pomažu na najrazličitije načine, Festival opstaje. Određenu podršku su pružili i Pokrajinski sekretarijat za kulturu, Grad, ZREPOK, ali da bi se Festival dalje razvijao potrebno je mnogo više. Mi nastavljamo dalje, sa nadom da će svaki naredni biti bolji i kvalitetniji. Kako gledate na ovdašnju umetničku scenu? Šta joj nedostaje?
– Kao neko ko je ceo život posvetio umetnosti, nastupajući na scenama u skoro svim zemljama Evrope i Amerike, ostao sam veran Zrenjaninu! Sve više uviđam da je ovdašnja sredina rasadnik izuzetno kvalitetnih pojedinaca i grupa. Od kad je sveta i veka i nadalje, umetnici nikada neće biti dovoljno shvaćeni niti dovoljno plaćeni za svoje „ludilo” koje uporno žive. Ali to smo sami birali…verovatno nas zato i vole! (smeh) Kako mladi gledaju na muziku danas? Pored horova, gde se mogu pronaći nove muzičke nade?
– Srećan sam kad vidim da mladi u gradu nešto rade: pevaju, sviraju, crtaju, pišu. Trudim se da, ako nikako drugačije, svojim prisustvom na koncertima, izložbama, performansima dam podršku i na taj način im prenesem poruku: „Ne odustajte od sebe, jedino to imate zasigurno”. Danas je internet doprineo da lakše plasiraju svoju kreaciju, ali toga je toliko mnogo, da je postalo mač sa dve oštrice. Teško je biti zapažen u moru ponekad skoro ničega što pliva na mejnstrim medijskoj površini. Pre tri decenije Vaše „Vrane” su dobile krila. Susretale su sa mnogim izazovima, gde su danas?
– Jedino što mogu da dodam je da su „Vrane” dokaz da ništa nije slučajno u životu. Veza između članova benda koji žive u različitim zemljama, pa čak i kontinentima, jaka je kao i muzika koja nas spaja.
