Piše: Dalibor Bubnjević, direktor i glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
Davno je Ivan Danikov priredio zbirku poezije „Pišanje ispred srpske kafane“. Sećam se da su ga tada mnogi napadali zbog naslova. Nikoga nije interesovala suština, a Danikov nije bio vulgaran da bi bio provokativan. Štaviše, poetskim izrazom je nastojao da ukaže na anomalije sa kojima se suočavao tokom svog života.
Nažalost, malo toga se promenilo od kada pesnik nije među nama. I dalje ne manjkaju devijantni! Dokazi to potvrđuju. Peskara važi za ovdašnju Kopakabanu. Međutim, koliko se gostiju ponaša na dostojanstven način? Povrh toga što ima dovoljno toaleta, svedočimo mokrenju u kabinama za presvlačenje?! Svako normalan se pita, šta je u glavama tih jedinki prilikom olakšavanja…
Trgovinski lanci nastoje da učine dostojnim živote invalidnim licima. Stoga im obezbeđuju privilegovana mesta za parkiranje. Neki tvrde da važimo za sujevernu naciju. Pljuckamo kada se pominje nešto loše (protiv uroka). Poražavajuće je da, uprkos svemu, ne poštujemo propise. Otuda se neretko vozila parkiraju na mesta za lica se posebim potrebama.
Spisak beščašća nije kratak… Uprkos apelima nadležnih, uz kontejnerne se bacaju nameštaj, sekundarne sirovine i slično. Niko nije toliko mentalno ograničen da ne shvata da tzv. smećari ne mogu odneti pokućstvo. Zašto je teško biti normalan? Odlaganje na deponiju ništa ne košta…
