Zarade ne sustižu poskupljenja

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Zvanični statistički podaci kazuju da su cene u Srbiji krajem 2024. u proseku bile veće za oko 41% u odnosu na nivo sa početka 2020. godine. Nevolja za većinu građana je što su tokom poslednjih pet godina znatno više od toga poskupele osnovne potrepštine. Hrana je u proseku skuplja za preko 60%. Više treba platiti i za bezalkoholna pića (45%), gas (46,1%), električnu energiju (47,5%), restorane i hotele (58,1%), stambene rente (63,1%), medicinske usluge (63,8%)… Prosečna neto zarada (bez poreza i doprinosa) istovremeno je povećana za oko 64%. To za većinu žitelja ne znači mnogo imajući u vidu nejednakost u visini plata i strukturu lične potrošnje.
Naime, ono što ljudima najviše treba za svakodnevni život je poskupelo više nego što su porasla njihova primanja. Pri tome, u periodu septembar 2020 – septembar 2024. plate radnika sa najnižim primanjima su zabeležile povećanje od 51%, dok su zarade onih sa najvećim primanjima više za 54%, što je za posledicu imalo produbljivanje nejednakosti.
Više od 70% registrovanih zaposlenih lica (oko 1,7 miliona), kao i 95% korisnika penzije (blizu 1,6 miliona) ima mesečne prihode koji su niži od vrednosti prosečne potrošačke korpe (104.330 dinara). Sledi da oko 3,3 miliona građana (što je 50% ukupnog stanovništva!) ima primanja koja nisu dovoljna za njeno pokriće. Samo 86.000 penzionera i oko 600.000 zaposlenih imaju iznad 100.000 dinara mesečno.
Stepen ekonomske nejednakosti u našem društvu može se sagledati i na osnovu tzv. decilne analize podataka sadržanih u Anketi o potrošnji domaćinstava. Reč je o metodi kojom se potrošnja svih domaćinstava rangira od najniže ka najvišoj. Potom se deli u deset (po veličini) jednakih grupa. U prvom decilu (prvih 10%) nalaze se domaćinstva čija je potrošnja najniža, a u desetom ona čiji je standard najveći. Podaci svedoče da samo dvadesetak odsto najbogatijih beleži potrošnju koja je jednaka ili viša od prosečne potrošačke korpe.
Ilustrativan je i sledeći primer. U grupaciji koju čini prvih 40% domaćinstava (sa najnižim primanjima) nalazi se njih oko milion i u njima u proseku ima po 2,2 člana. Proizilazi da ovih oko 2,2 miliona ljudi živi u porodicama u kojima se mesečno izdvaja veoma malo novca čak i za osnovne potrebe. U proseku to iznosi za hranu i bezalkoholna pića tek 25.800 dinara, za stanovanje i komunalne usluge 8.500, za odeću i obuću samo 2.500 dinara…
Poražavajuće zvuče i činjenice o razlikama koje postoje u strukturi mesečnih izdataka između 10% najbogatijih i 10% najsiromašnijih porodica. Imućniji troše oko dva puta više za hranu i bezalkoholna pića, pet puta više za odeću i obuću, kao i za stanovanje i komunalne usluge, zatim 6,7 puta više za transport. Posebno zabrinjavaju ekstremi koji se javljaju u rashodima za rekreaciju i kulturu (31 put više) i obrazovanje (čak 45).
Proizilazi da, uprkos tome što je prosečna zarada u oktobru 2024. godine dostigla iznos od oko 840 evra, u Srbiji ima mnogo ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Malo je onih čiji se životni standard može smatrati zadovoljavajućim i dostojnim.