Zašto je hrana tako skupa?
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zadatak države je da u kriznim vremenima obezbedi dovoljne količine namirnica po pristupačnim cenama. Da bi se u tome uspelo potrebno je da se prate i ispituju razlozi zbog kojih dolazi do iznad prosečnog poskupljenja hrane na domaćem tržištu u uslovima kada je na svetskom planu ona jeftinija. Primera radi, Indeks cene koji obračunava i prati Organizacija Ujedinjenih nacija (Food and Agriculture Organization of the United Nations – FAO) je u toku poslednjih godinu dana opao za 10,5%. Prema ovom pokazatelju, od početka pandemije korona virusa do februara 2024. godine hrana je na globalnom planu poskupela ukupno za oko 20%.
Međutim, u Srbiji se beleže drastično nepovoljniji trendovi. Na bazi podataka Republičkog zavoda za statistiku (RZS) može se izračunati da je tokom poslednje četiri godine (februar 2020 – februar 2024) ukupan (kumulativan) rast cena hrane i bezalkoholnih pića iznosio čak 50%,. Izdvajaju proizvodi iz kategorija mleko, sir i jaja (62%), meso (51%), riba (46%), voće (42%), povrće (55%) itd. Činjenica da su prehrambeni proizvodi najviše poskupeli predstavlja atak na životni standard građana u našoj zemi. Naime, izdaci za hranu imaju vrlo visok udeo (34%) u ukupnim troškovima domaćinstava. Proizilazi i logičan zaključak da u Srbiji cene namirnica imaju ključan uticaj na kretanje ukupne inflacije.
Sa ciljem da se dođe do odgovora na pitanje zašto je hrana u Srbiji skupa, RZS je sproveo istraživanje o maržama u trgovini i prehrambenoj industriji, kao i njihovom uticaju na rast cena hrane. Od „njive do trpeze” dugačak je put – u lancu snabdevanja učestvuje veliki broj aktera (od proizvođača primarnih proizvoda i onih iz sektora prehrambene industrije, preko uvoznika, skladištara, distributera, pa sve do maloprodavaca).
Rezultati istraživanja upućuju na zaključak da su inflatorni pritisci osetno slabiji u trgovini na malo u poređenju sa sektorom proizvodnje. U prehrambenoj industriji poskupljenja su u najvećoj meri rezultat visokih ulaznih cena primarnih poljoprivrednih proizvoda. Iz strukture troškova poslovanja preduzeća iz prehrambene industrije se jasno vidi da učešće troškova osnovnih sirovina dostiže skoro 63%. Ovo se dalje transferiše (preliva) na ulazne cene u trgovini na malo, što za rezultat ima visoke cene za finalne potrošače (a to je ono što je najvidljivije i na šta smo najviše osetljivi).
Iz završnih računa analiziranih preduzeća se došlo do nalaza da je stopa bruto marže (izračunata na osnovu razlike između prodajne i nabavne cene) tri puta veća u proizvodnji prehrambenih proizvoda (54,1%) nego u trgovini na malo (14,9%). Konačno, i bruto profitna stopa (stopa dobitka pre oporezivanja) je 2,4 puta niža u trgovini na malo (3,6%) nego u segmentu proizvodnje (8,6%).
Sledi da različiti faktori utiču na to da je hrana kod nas skupa – neefikasnost u domenu primarne proizvodnje (poljoprivrede), nepovoljni uslovi otkupa primarnih proizvoda i stvaranje oligopolskog tržišta u segmentu prerade (npr. slučaj tržišta mleka), potom neefikasnost proizvodnih procesa u prehrambenoj industriji, kao i (manjim delom) trgovačke marže u maloprodaji.
