Zašto moramo više da štedimo?

Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Štednja se može definisati kao odlaganje tekuće potrošnje zarad veće potrošnje u budućnosti. Ono što se danas ne potroši (štednja) ulaže se u novu proizvodnju (investicije), a to doprinosi privrednom rastu koji je jedini održivi izvor većeg nivoa potrošnje, tj. životnog standarda. Da bi u budućnosti naša potrošnja mogla da bude veća, potrebna su ulaganja, a da bi bilo ulaganja nužno je odreći se dela tekuće potrošnje. Odavde i sledi jedan od ključnih identiteta u makroekonomskoj analizi, a to je jednakost između štednje i investicija. Ukoliko se danas odreknemo potrošnje nekih dobara kojima zadovoljavamo tekuće potrebe, ta sredstva će direktno ili indirektno biti uložena u novu opremu i tehnologiju, pogone, infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo itd. Time se podiže kvalitet proizvodnih resursa, čime se obezbeđuje viši nivo proizvodnje u budućnosti. Štednja je izvor investicija, investicije su izvor proizvodnje, a proizvodnja je izvor potrošnje.
Štednja može biti domaća i inostrana. Domaća je jednaka onome što uštede domaća privreda, građani i država. Privreda štedi putem finansiranja amortizacije (zamene dotrajalih osnovnih sredstava) i akumulacije profita. Građani štede tako što ulažu novac u banke i druge finansijske institucije ili u nekretnine. Država štedi na tekućoj potrošnji tako što ulaže u javne investicije. Osim navedenog, ukupna štednja obuhvata i inostranu štednju (strani kapital). Kada je domaća štednja nedovoljna za finansiranje investicija u zemlji, tada se sredstva koja su uštedeli preduzeća, građani i državni sektor iz nekih drugih zemalja preusmeravaju u investicije u domaćoj privredi putem stranih direktnih investicija, kredita…
Da bi Srbija „uhvatila korak” sa drugim evropskim zemljama, u narednim decenijama joj je potreban prosečan godišnji rast BDP-a od najmanje 5 odsto. Da bi tako nešto u dužem roku uopšte bilo moguće neophodno je značajno povećati investicije i u većoj meri finansirati investicije domaćom štednjom. Da bi rast privrede u dužem roku bio održiv, štednja iz domaćih izvora treba da bude jednaka investicijama.
Kako sada stvari stoje, ni jedno ni drugo neće biti lako. Investicije su u našoj zemlji trenutno na nivou od oko 18 odsto BDP-a, što je malo. Prema teoriji, a i praktičnim iskustvima, nema dinamičnog privrednog rasta sa investicijama koje su na nivou ispod 20 odsto BDP-a. U 2015. godini veću stopu investicija (udeo investicija u BDP-u) od naše zemlje imale su i zemlje iz okruženja – Rumunija (25%), Mađarska (22%), Albanija (27%), Bugarska (21%), Makedonija (32%), Češka (27%), Slovačka (23%), Slovenija (20%). Kada je finansiranje investicija u pitanju, podaci svedoče da je domaća štednja u našoj zemlji veoma niska – u 2015. godini je bila na nivou od „svega” 14 odsto BDP-a. Primera radi, nivo štednje izražen kao procenat BDP-a je u drugim zemljama veći – Rumunija (24%), Mađarska (25%), Bugarska (23%), Makedonija (31%), Češka (27%), Slovačka (23%), Slovenija (25%).
Dokle god je prisutna velika razlika između investicija i domaće štednje biće „ugrožena” i pozicija Srbije, jer će biti izražena zavisnost od inostrane štednje (stranih investicija). Između ostalog, to i finansijski dosta košta – plaćanje kamata i dividendi, zavisnost od kolebanja na svetskom tržištu kapitala itd.