Nisam nikada više posmatrala biljke, bube i ptice nego ovog proleća. Zato što sam bila, zajedno sa milionima ljudi, osuđena na svoje sasvim malo dvorište i živi svet koji tu obitava. Ili svraća. A valjda je prirodno da se čovek, kao živi stvor, interesuje za druga živa stvorenja sa kojima deli prostor…
Tako sam otkrila da i skarabeji žive u mojoj bašti. To je faraonska buba, zemaljski avatar boga Ra, simbolizuje skrivenu snagu stalne obnove i stvaranja, a do sada sam ga znala samo iz egipatske mitologije. No, ovog proleća se takav jedan tvrdokrilac, blistavo-zelene boje, nekim čudom obreo kod mene, između izđikale nane i bršljena. Rešila sam da to uzmem kao dobar znak i pomno pazim da ga ne zgazimo kad se otkotrlja i nemoćno nađe na betonskoj stazi, prevrnut na leđa. Šta zna skarabej o betonu, to je tako tvrdo i neprijateljsko mesto, pa ga opet premestim među biljke.
A ljudi – obrnuto, čeznu za betonom. Hrle i sakupljaju se da žive tamo gde je zemlja prekrivena asfaltom, staklom i betonom, a priroda zatvorena u saksije i žardinjere. Ljudi vole samo ono što sami stvore, ne pouzdaju se u božanske darove ovom svetu koji postoji i postojaće i bez njih, bez ljudi. Naročito bez njih.
Kako vam zvuči ta definicija: „bez njih” – bez nas? Zlokobno. I to je, valjda, ta „kvaka 22”: svet bez nas, bez našeg traga, to je svet izvan (našeg) smisla. Kome bi skarabej bio božanska buba u svetu bez ljudi?
I – tu smo, u malom dvorištu u kome se, ovog proleća, pojavio zeleni skarabej. Imam za njega i dostojno drvce – samoniklu višnjicu. Zakržljala je sirota, već godinama ne prelazi metar visine, ali je prava – jednom je i rodila nekoliko kiselo-gorkih crvenih plodova. Višnja je takođe božansko drvo, gospodar joj je sam Višnu, koji upravlja pravnim poretkom svih svetova. Ko zna, tu je već moguć začetak neke velike priče…
Mada – možda ono i nije baš skarabej. Nego obična majska buba, gundelj. Znate kako kažu: sve je u oku posmatrača…
