Oko 50 osvojenih medalja na najvećim takmičenjima, odličja u mlađim kategorijama, takođe i u tek začetoj ženskoj konkurenciji, omasovljenje rvanja – obeležja su šesnaestogodišnjeg rukovođenja Željka Trajkovića Rvačkim savezom Srbije (RSS). Mandat mu traje do 2025.
Ne krije da Savez najviše počiva na njegovom angažovanju, ali ističe da će ga naslediti dobar tim. Trajković, inače doskorašnji načelnik zrenjaninske policije, napominje da rvački uspesi ne bi bili mogući bez decenijske državne podrške sportu, ali i racionalnog raspolaganja finansijama.
– Od 2010. posvetili smo se organizaciji velikih takmičenja, u čemu danas pomažemo drugim zemljama. Zaradu od toga ulažemo u Savez. Zato 90 odsto rvačkih klubova u Srbiji ne naplaćuje članarine, a 20 najboljih finansiramo. Pored toga, stipendiramo rvače „drugopozivce”, koji nisu obuhvaćeni državnim programom. Reč je o sportistima koji su ranije završavali karijere, a koje je bilo neophodno zadržati radi jačanja kvaliteta najboljih seniora. Time smo i omasovili scenu. Preko 130 takmičara je nastupilo na ovogodišnjem prvenstvu države, što nije bilo od vremena Jugoslavije.
Sa kakvom strategijom ste 2004. preuzeli Proleter, a potom Savez 2007?
– Došao sam u klub koji se borio za opstanak u prvoj ligi. Primarno je bilo obezbediti sportistima primanja i adekvatne uslove rada. Za godinu i po Proleter je postao prvak države. Pri dolasku u Rvački savez, saradnici i ja smo uvideli da je potrebno uspostaviti zakonitost rada izmenom normativnih akata. Rukovođenje RSS-om je do tada funkcionisalo kao neobavezno druženje u kafiću. Na Olimpijadi u Sidneju 2000. predstavljala su nas trojica sudija, a nijedan rvač, što je porazno. Tadašnji čelnici sudijske organizacije Savez su podredili svojim karijerama. Nisu me dobrovoljno prihvatili kao predsednika, ali zato jesu moji drugovi rvači.
Ipak, iako sam najuspešniji predsednik Saveza, razumem svoje prethodnike. Rvanje je kao najtrofejniji olimpijski sport u Jugoslaviji imalo odličan status, ali je platilo cenu usled raspada zemlje, poput drugih malih, nekomercijalnih sportova. Veliki broj Zrenjaninaca je uključen u rad Saveza kroz organizaciju takmičenja?
– Ne poričem da sam vezan za ovaj grad i Proleter, ali kao rukovodilac Saveza nisam ostrašćen. Angažujući Zrenjanince, ideja je bila da širim ovdašnju rvačku i funkcionersku bazu. Drugo, kada pregovaram sa Zrenjanincima, dobijam najbolju cenu prevoznika, manju od one koju nude u Beogradu. Pokazalo se da Zrenjaninci odlično odrade posao, a među njima je dosta mojih kolega iz policije. Na nedavnom Svetskom šampionatu do 23 godine u Tirani 12 Zrenjaninaca je predvodilo organizacione timove. Uvek ću se truditi da sugrađanima dam priliku ako imaju kvalitet, volju i ambiciju. Da li je podrška lokalne samouprave rvanju bolja od kada je gradonačelnik bivši sportista?
– Mislim da nije, ali nije to njegova krivica. Budžet je mali. Drugo je vreme bilo kada samo imali fenomenalan fudbal, rukomet, košarku, boks, kada se od petka po podne do nedelje po podne kružilo od stadiona do hale sportova.
Danas bi najpre trebalo definisati sportove od interesa za Grad, bez jurenja hiperprodukcije. Da bi Zrenjanin bio grad sporta, mora imati olimpijce, timove u najjačem rangu državnog takmičenja i klub na evropskoj sceni. Dičimo se rezultatima braće Grbić, Rnića i Milorada Stanulova, ali Ivana Španović je kao juniorka otišla iz Zrenjanina. Rezultati koje je postigla jesu produkt njenog rada, kao i njene porodice i stručnjaka iz Novog Sada. Takođe, smatram da je neophodno vratiti fudbal na stare staze, a Zrenjanin sa okolnim mestima ima potencijal za to. Mislim da su gradski oci nemotivisani da po tom osnovu nešto pomere. Ima prostora i da investitori ulože u ovdašnji sport. Smeta li Vam preispitivanje učešća Gruzina i Rusa u našoj rvačkoj reprezentaciji?
– Ne, volim da odgovorim. Mišu Kadžaju smo angažovali da podrži Proleter u klupskom takmičenju Evrope. Bio je deveti rvač Gruzije. Po dolasku je pokazao ogromnu želju za napredovanjem. Zurabi je došao iz Zapadne Evrope gde je radio kao konobar, posle sukoba sa gruzijskim savezom. Trebalo je da sparinguje Viktoru Nemešu, a posle par meseci je pitao da nastupa za Srbiju.
Ovi momci su odbačeni od svojih zemalja, a mi smo ih prihvatili, omogućivši im vrhunske rezultate. Miša Kadžaja i Zura Datunašvili su svojim pristupom treninzima motivisali naše sportiste. Takođe, ne mrzi ih da posle treninga rade sa decom.
I Proleter je angažovao sportiste „sa strane”, koji su došli kao tinejdžeri: Kristijan Fris, Davor Štefanek, Viktor i Mate Nemeš. Fris je najuspešniji rvač Proletera sa 20 godina nastupa za Klub – duže od ijedanog rođenog Zrenjaninca. Inače je Proleter sada najbolji u državi, sa juniorskom ekipom u seniorskoj konkurenciji, bez Kadžaje i braće Nemeš. Veliki deo uspeha Saveza počiva na Vašem zalaganju i autoritetu – da li je zasnovan sistem ili u većoj meri zavisi od Vas?
– Mislim da zavisi od mog angažovanja. Treneri su radili odličan posao, ali ja sam teške situacije prepoznavao i „nosio na leđima”. Uskoro ću najverovatnije otići na drugu poziciju, ali za sobom ostavljam uigran tim. Teško će biti da se ponovi pet medalja sa Svetskog prvenstva, stoga moji naslednici ne bi trebalo da budu opterećeni rezultatom. Uspeh je i jedna medalja godišnje sa međunarodnog takmičenja. Bitnije je imati više kandidata za odličje koji će poticati iz jake baze. Imate li planova što se tiče angažovanja u sferi politike?
– Imam, iako nekada loše zvuči kada se to kaže. U kojem obimu, na kojem mestu, ne znam. Što ne bih doprineo boljitku, kao što sam ostvario rezultat u sportu, naravno uz pomoć države. Imam snage i iskustva za to.
