One su stub zajednice, a njihov rad često nevidljiv
Moja porodica se bavi poljoprivredom. Imam dvoje dece, srednjoškolce, a sa nama su i suprugovi roditelji. Žena na selu? Uvek radi bar sat više. I radi posao za koji nije plaćena. Ali, osim onoga što se podrazumeva kao rad u kući, treba naći vremena za hobi i druženje, a ja sam članica Udruženja „Banaćanke” iz Torka – kaže Gabrijela Okolišan Lelea, jedna od učesnica manifestacije „Dan seoskih žena”.
PRAZNIK ZA OČI I DUŠU
Dan koji je posvećen ženama koje žive i rade na selu, 15. oktobar, je međunarodni. I upravo je u Žitištu, na glavnom trgu tri dana ranije, po deveti put predstavljeno stvaralaštvo preduzetnica i udruženja koja okupljaju žene. Bio je to praznik za oči i dušu, bogatstvo boja, ideja, plodova sopstvenog rada… Izložba, kulturno–umetnički program, sunčana jesen… A nedaleko od trga, u parku, statua Penelope. Bela i veličanstvena, simbol ženske vernosti, požrtvovanja, snage i hrabrosti…
Manifestaciju su organizovali Kulturno-prosvetna zajednica, opštinska komisija za rodnu ravnopravnost i Turistička organizacija. Sve je to zapravo, jedna skladna celina, a opet – potrebno je dosta podrške i podsticaja. U malenoj opštini kakva je Žitište, za žensko preduzetništvo izdvojena su dva miliona dinara iz budžeta, a sredstva je dobilo 28 preduzetnica.
– Žena na selu teže živi nego u gradu. One, i kada su zaposlene, pomažu u poljoprivrednim poslovima. Nismo ekonomski razvijena sredina, ali nastojimo da ih podržimo, pohvalimo, ali i da skrenemo pažnju javnosti kako bi i drugi to znali da cene – ističe Snežana Vučurević, predsednica komisije za rodnu ravnopravnost.
TRI MLADE PREDUZETNICE
Žene na selu… Prve ustaju, pripremaju decu za školu, kuvaju ručak, rade u bašti, ili odlaze na njivu… Sve to, iz dana u dan. I nikada se ne žale, i ne posustaju… Da njihov rad, ipak, nije uvek nevidljiv, govori i primer tri mlade preduzetnice iz Žitišta.
Sandra Živković ima dvoje dece, a treće je na putu. Završila je umetničku školu „Bogdan Šuput” i bavi se – slikarstvom.
– Jeste, dobila sam sredstva, sada imam svoj atelje. Radim posao koji volim, imam divnu porodicu. Ne, ne verujem da bi mi bilo lakše, lepše ili bolje da živim u gradu – iskrena je Sandra.
Mlada Ana Koso je završila fakultet, inženjer je informacionih tehnologija, želi da ostane na selu. Ona i suprug se bave i povrtarstvom. Novac je dobila za proizvodnju povrća u plastenicima.
– Zemlja traži dosta rada. Sve je tu – kupus, crni luk, paradajz, paprika, blitva, spanać. Nadam se da ćemo moći da od toga živimo i da unapredimo proizvodnju. A da je teško – teško je priča Ana.
Za pčelarstvo se opredelila Aleksandra Sij, još jedna mlada žena koja ostaje da radi i živi na selu. Ona i verenik imaju oko 20 košnica, i zadovoljni su prinosom meda.
– Polako rastemo – dodaje ona.
UDRUŽENjA – BOGATSTVO TRADICIJE
Koliko žene na selu imaju šanse da tu i ostanu i postanu gazdarice?
Nataša Radojević, predsednica Udruženja „Praktična žena” iz Banatskog Višnjićeva, tvrdi da žene jesu gazdarice, ali da nije svako spreman da im to prizna.
– Žene su te koje idu napred. I jesu praktične, jer mnogo puta, u uslovima u kakvim živimo, mnogo toga zavisi od njihove umešnosti, snalažljivosti, upornosti, snage… Ali, ipak, ne možemo same. Potrebna nam je podrška porodice, starijih.
Edit Sarka je na svečanom otvaranju manifestacije rekla da upravo udruženja žena čuvaju bogatstvo tradicije svog naroda i sela, kulture, običaja…
– One pokazuju neverovatni talenat i stvaralački potencijal. Istovremeno, čuvaju i obnavljaju tradiciju naše višenacionalne sredine. Zato su udruženja dragocena, ali potrebno je ženu na selu i ekonomski osnažiti.
Branka Bakić iz Žitišta je ponosna na to što je članica Udruženja „Đurđevak” koje je poznato po „Pitijadi”. Katinka Niković, Klub žena „Vredne ruke” iz Srpskog Itebeja je učiteljica u penziji. Ima voćnjak, bavi se organskom proizvodnjom. Sprema čuveni pekmez od šljive „itebejke”, peče rakiju, sprema zimnicu.
– Volim kad mi deca dođu da ima svega. Uživam u tome. Mi na selu nismo željni ničega, ali mora i mnogo da se radi. Da se ne staje, od jutra do sutra – veli Kata.
MLADI ODLAZE, SELO STARI
Ilona Konja iz Udruženja žena „Jorgovan” u Tordi, kaže da je život žene na selu teži nego u gradu. Njeno domaćinstvo je poljoprivredno, a žena je stub porodice. Nažalost, deca su otišla u inostranstvo. I mnogo drugih mladih.
– Bar da imaju posao ovde, ako ne u selu, onda negde bliže – brižna je Ilona.
Udruženja jesu mesta u kojima se žene okupljaju. Ali, uglavnom su starije. Mladim ženama to nije interesantno, one koje su udate i imaju malu decu ne stižu od brojnih obaveza…
„Dvorčanke” Estika, Katica i Milica, zajedno sa drugim članicama, poslale su predlog savetu Mesne zajednice Banatski Dvor da bar jedna ulica u selu dobije ime po ženi. U naselju gde žive uglavnom izbeglice iz Drvara (deo Barica), trebalo bi da jedna ulica ponese ime Marije Bursać koja je poginula u NOB-u kada je imala 23 godine. Ona je prva počela da organizuje žene da pletu čarape, šalove, da pomažu partizanima…
Kažu da u jesen i zimu ima manje posla. Možda jeste tako. Ali, za vredne žene na selu to ne važi…
