Mnoštvo prilika za mlade muzičare, stimulativna sredina i želja za usavršavanjem podstakli su Anu Milisavljević da se obrazuje u inostranstvu. Studentkinja je orkestarskog dirigovanja na Univerzitetu muzike i izvođačkih umetnosti u Gracu, u klasi profesora Marka Piolea. Završila je osnovnu i srednju muzičku školu „Josif Marinković”. Tokom školovanja osvojila je brojne nagrade na republičkim i međunarodnim takmičenjima.
Sarađivala je sa ansamblima, kao što su: Orkestar Univerziteta muzike i izvođačkih umetnosti Grac (Austrija), Simfonijski orkestar „Savaria” (Mađarska) i Beogradski kamerni orkestar. Prošle godine u „Šenberg centru” u Beču dirigovala je koncert povodom 150. rođendana kompozitora Arnolda Šenberga. U oktobru će asistirati dirigentkinji Kler Levaše u pripremi opere „Nachhal” Ui Kjung Lija, a potom dirigovati premijeru u Gracu. Da li ste se navikli na život van Srbije, koji su bili izazovi?
– U Austriju sam se preselila pre dve i po godine, par dana pre nego što sam započela studije. Izazova, iznenađujuće, nije bilo puno. Sistem funkcioniše tako da se student iz inostranstva oseća dobrodošlo i privilegovano. Pružena nam je pomoć i podrška u svim aspektima studija i života u stranoj državi. To uključuje i administrativne stvari, kurs nemačkog jezika, kao i razne stipendije. Na koji način je školovanje ovde i u inostranstvu doprinelo vašem usavršavanju?
– Obrazovanje u Srbiji me je naučilo disciplini, jer se ovde mnogo toga mora. Stekla sam ogromna teoretska i praktična znanja koja u Austriji ne ostaju neprimećena. Promena sistema mi je dala podršku, prilike, praktična iskustva, a internacionalna sredina na Univerzitetu kontakte u celom svetu. Već sad živim u koferu, ali to je život koji sam odabrala.
Koje prilike pruža Austrija u odnosu na Srbiju?
– Ne mogu da ih poredim, jer ih kod nas u mojoj branši gotovo i nema. Tamo je važno samo koliko znaš i koliko truda i rada ulažeš. U Srbiji to nije nužno recept za uspeh. Što se tiče profesionalnih prilika koje mi je pružio Univerzitet, već od drugog semestra sam krenula da dobijam pozive za projekte. Time mi je omogućeno da steknem veliko praktično iskustvo, koje je u mom poslu neophodno. Takođe, svi troškovi su pokriveni, uključujući i orkestarske seminare. Oni su za budućeg dirigenta od esencijalne važnosti. Kako izgleda jedan dan na Akademiji?
– Svaki je drugačiji. Imamo mogućnost da biramo predmete u tekućem semestru, što svakom studentu omogućava da sam odredi svoj tempo studiranja. Ja sam prilično ambiciozna, pa uvek odaberem puno. To se odražava i na moj dnevni raspored. Jutra uglavnom provodim u biblioteci, uz kafu i partituru, potom imam redovne časove, koji su većinom individualni ili u malim grupama. Nakon toga slede probe, vežbanje, koncerti. Često mi ni nedelja nije slobodna. Šta odlikuje dobrog dirigenta?
– Dirigovanje je vrlo kompleksno. Godinama se za to stiče osnova koja se potom večno nadograđuje. Kada je u pitanju muzička strana posla, neophodno je odlično poznavanje nekoliko instrumenata, besprekorno čitanje s lista, vrlo dobra memorija i teoretska podloga. Sa druge strane, dirigent mora imati odlične kognitivne sposobnosti, veštine komunikacije, dobru saradnju sa različitim ljudima i ansamblima. Ne zanemarimo ni fizičku spremnost. Urođena harizma i samopouzdanje se podrazumevaju. Nije lako stati pred 100 profesionalaca u orkestru. Veliku inspiraciju nalazim u dirigentkinjama. Za mene su one prave lavice. Svirali ste klavir, išli na solo pevanje, kako je lično iskustvo uticalo na bolje razumevanje ansambla?
– Sigurno da nije odmoglo, ali sam sva svoja znanja morala i da nadogradim. Savladala sam nove instrumente, kao što su violina i čembalo. Kroz rad sa orkestrom, zapravo dirigent uči kako čitav taj aparatus funkcioniše. Muzičari, u zavisnosti od instrumenta koji sviraju, različito dišu, kreću se i razmišljaju. Rad sa pevačima je opet priča za sebe i posebna vrsta zadovljostva. Na kraju, sve mora da funkcioniše kao jedan organizam – i to je zapravo posao dirigenta. Kako dirigent vežba?
– Pre svega, mora da poznaje partituru kao svoj dlan. To znači da je moja glava u njoj veći deo dana. Pored toga, mnogo sati sam i za klavirom, jer se od mene očekuje da sve što orkestar treba da izvede ja znam da odsviram. Takođe, sviranje klavirskih izvoda opera je neophodno. Ne možemo zanemariti ni korepetiranje kolegama na časovima. Šta Vas motiviše da napredujete?
– Ne stižem da razmišljam o motivaciji. Ona me zatiče dok radim. Podrška su mi na prvom mestu porodica i bližnji, kao i profesori. Ne mogu da zapostavim ni vrlo podržavajuću atmosferu koja vlada među studentima dirigovanja u mojoj klasi. Malo nas je, ali se jako lepo družimo i tu smo jedni za druge. Kako sebe vidite u budućnosti?
– Nemam petogodišnji plan, puštam život da se sam odmota. Do sada je sve bilo kako treba. Moja je želja da se dalje usavršavam i uživam u onome što radim.
