Kibic fensteri u japanskim domovima
Plan je bio da ne komplikujem, da uradim to što treba. Ali, uvek ispadne kako ne planiram… Jer, niko ne može da mi zabrani da povremeno zažmurim i sanjam!
Ovo nam je rekla Janja Pađen. Živi u Zrenjaninu, u skromnoj kući u koju, kada uđete, mislite da ste zalutali u bajku. Pod je mozaik. Elementi u kuhinji optočeni su vitražnim detaljima. Njene „Staklene iskre” vas vode u svet vila, ptica, leptira, tiskog cveta… Bubamare, ribice, pčelice … Otvaraju se vrata vojvođanskih kuća sa đermom, kibic fensterima. U staklenom kolu su devojke i momci u narodnim nošnjama. Na vitrinama, sa visine vas gledaju frajlice od tikve, mesinga i bakra.
Moguće je da je Zrenjaninka Janja, koja se bavi izradom unikatnih predmeta, suvenira nakita – nepriznata (uprkos državnom sertifikatu „Otvorena šaka” koji izdaje Ministarstvo privrede) ali nepoznata sigurno nije. Otvorila je radnju za izradu predmeta od stakla, osnove vitraž tehnika i fuzija stakla pre dve godine. Predmete izrađuje ručno, osnova je tifani tehnika i fuzija, od stakla, mesinga, bakra, posrebrene žice, kamena, emajla na bakru, školjki… Murano staklo, podsećanje na Veneciju… Milefjori – hiljadu cvetova, stakleni mozaik od živopisnih prutića umetnutih u nebojeno staklo. Tifani tehnika, stara nekih stotinak godina, omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, kao i tifani lampe. „Staklene iskre” su ne samo umetnička radionica, to je Janjina duša.
– Po struci sam izrađivač odeće. Ali, već od svoje 15. godine počela sam da pravim ukrasne predmete, onako, za džeparac. Godine 1995. otišla sam u Izrael, u jedno mesto blizu Tel Aviva. Čistila sam kuće, ali i završavala osnovne kurseve za izradu vitraža, mozaika, srebrnog i zlatnog nakita – priča Janja.
Figurice, suveniri, nakit iz Janjinog sveta „Staklenih iskri” nalaze se i širom Evrope, Japana, Amerike. Njena umetnost je spoj tradicionalnog i modernog. Tu su i folklorni motivi.
– Ako vez nije u modi, zašto se motivi ne bi našli na brošu, recimo… Jer, vraćanje tradicionalnom je obnavljanje energije kroz vreme, njeno dalje prenošenje – ističe Janja.
Janjina radionica je to u pravom smislu te reči jer se ona zapravo bavi umetničkim zanatom. Dve peći, za emajl i za fuziju, alati – razna klešta, lemilica, brusni kamen… Janja nam pokazuje ogrubele šake.
– Dok god mogu, ja ću ovo da radim – kaže naša sagovornica. – Vreme će pokazati. Verujte, ne znam koliko puta dok izrađujem broš koristim lemilicu, a koliko puta kada radim veće komade. Za predmete za koje koristim emajl potrebna je temperatura peći od 830 stepeni.
Materijali i oprema mnogo koštaju, dobila je pre nekoliko godina od Pokrajine sredstva za alat, ali to nije dovoljno. Kaže i da se ručni rad ne ceni, niko nema sluha za to.
– Znam da su ovi predmeti skupi. Verovala sam kada sam izlagala u Beogradu i Novom Sadu, da će ljudi kupovati makar one jeftinije suvenire. Ali nisu, takvo je vreme… Moji kibic fensteri našli su mesta u domovima u Japanu. Ponekad sam besna na sebe što ovde niko ne kupuje suvenire, što ih nema ni u zrenjaninskoj turističkoj suvenirnici… Onda se dogodi da mi na „Danima piva” priđe gospođa i kaže da je samo zbog mene došla, želi da vidi šta sam novo uradila. I to mi daje snagu da nastavim – kaže Janja. MILENA BEČEJAC
