Eto, dok si dlanom o dlan – prođe i godina. Pred kraj ove, 2019, kao i svih onih drugih, grad poprima praznični izgled. Dobro, centar, ali to je srce grada. Ne znam šta mi bi da odem u Novi Sad, pa još i da gledam fotografije svetskih prestonica. Ali, kako god da je, meni je moj Zrenjanin uvek lep i najlepši (e, sad što ga neki ne čuvaju kako valja i kakva im je obaveza – druga je priča).
Jeste i da sija sunce, a na Trgu se postavlja klizalište, ali odbrojavanje do kraja je tek počelo. Trg su popunili i ulični prodavci, još to nije poprimilo konačni izgled, ali tu je i neki ringišpil… Počinju novogodišnje čarolije i nadam se da će ovaj naš pusti trg biti pun posetilaca…
Nebo je zvezdano, tri jelke sijaju plavo, ukrašena je i gradska kuća, i glavna gradska ulica, i drvence na mestu gde je nekada bio javni toalet. Uostalom, zašto da ne, pa nije drvo ništa krivo što je posađeno na pogrešnom mestu u pogrešno vreme… Biće tu i Deda Mraz, pahuljice, ukrasne kugle… Ima različitih podataka koliko je iz gradskog budžeta za dekoraciju izdvojeno para (pominje se 5,7 miliona dinara), ali božićni i novogodišnji praznici donose radost, i zašto da nam bar tih dana trg ne zablista… Malo magije, malo sanjarenja kako bi to lepo bilo kada bi uvek glavni trg bio pun ljudi, kada bi se čuo žamor, i smeh… Najavlju se i program, za decu, za mlade, pa i za one koji su duhom mladi. Možda mi malo nedostaje snežni ambijent, kada mraz išara prozore, ali bolje da je sunčano, bar neće biti opravdanja – eto, hladno je, išli bismo, ali nismo…
Prolazim ispod zvezdanog neba, i zvezde mi nikada nisu bile bliže, a ja čekam onu zvezdu padalicu, pa da poželim želju. Lične želje ne spadaju u ovu kolumnu. E, sad, ipak ću pod zvezadnim nebom, i bez zvezde padalice, poželeti zdravu vodu. Prolaze godine, i nove i stare, ali… Ah, ta voda…
