(435) Čemu nas uči „pravilo 70”
Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U ekonomiji se često primenjuje takozvano „pravilo 70”. Uz njegovu pomoć se precizno može izračunati za koliko vremena će se određena veličina udvostručiti, pod uslovom da je poznata stopa rasta po kojoj će se posmatrana kategorija uvećavati u narednom periodu. Računica je jednostavna: broj 70 se deli sa odgovarajućom stopom rasta.
Primera radi, ukoliko neko želi da utvrdi za koliko godina će se udvostručiti vrednost BDP-a, sve što treba da uradi jeste da broj 70 podeli sa stopom realnog rasta BDP-a (aktuelnom, planiranom, željenom). Ako pretpostavimo da udvostručenje vrednosti BDP-a jeste nešto što predstavlja osnovu za trajniju promenu životnog standarda građana jedne zemlje na bolje, onda treba da znamo i da predvidimo kada bi tako nešto bilo moguće.
Privredni rast jedne zemlje je relativno spor proces. U periodu od 1870. do 2000. godine prosečna godišnja stopa rasta realnog BDP-a u Nemačkoj je iznosila dva odsto, u SAD 1,8 odsto, u Velikoj Britaniji 1,35 odsto, u Kanadi dva, u Japanu 2,8 odsto.
Međutim, godišnje stope rasta koje se čine niskim, daju vidljive efekte tokom godina, zato što se kumuliraju. Suština privrednog rasta je u sledećem: nije najbitnije kolika je stopa rasta, bitnije od toga je da je ona pozitivna u kontinuitetu, iz godine u godinu tokom dužeg vremenskog razdoblja.
BDP Srbije je beležio sledeće realne stope rasta: 4,9% (u 2006.), 5,9% (u 2007.), 5,4% (u 2008.), -3,1% (u 2009.), 0,6% (u 2010.), 1,4% (u 2011.), -1 (u 2012.), 2,6% (u 2013.), -1,8 (u 2014.), dok se u 2015. godini očekuje blagi rast, što daje aritmetički prosek realne stope rasta našeg BDP-a tokom poslednje decenije od oko 1,5 odsto. Ukoliko bi stopa rasta realnog BDP-a u našoj zemlji dostigla i zadržala nivo od dva odsto godišnje, to bi značilo da treba da protekne 35 godina da bi se vrednost BDP-a udvostručila.
Naša zemlja se suočava sa ekonomskim problemima tri decenije unazad. Ne treba očekivati da se situacija popravi u mnogo kraćem periodu. Ono što našoj zemlji treba jeste održiva stopa rasta, a to ne znači nužno i visoka stopa rasta. Problem je u tome što ovo faktički znači da jedna generacija treba da podnese „žrtvu”, budući da je potrebno da proteknu decenije kako bi održiva stopa rasta dala vidljive efekte.
Na planu privrednog rasta i razvoja lakih rešenja koja daju brze rezultate – nažalost nema. Nasuprot idejama o brzom izlasku iz krize, rastu zaposlenosti i ekonomskom napredovanju nalazi se spor proces formiranja privredne strukture koja budućim generacijama može stvoriti pretpostavke boljeg života. A za to je potrebna izgradnja pravičnih i efikasnih institucija kao i poverenja. Samo tada će investitori ulagati na dugi rok, samo tada će privreda rasti, a građani bolje živeti. Građane ne zanimaju cifre, niti otvaranje poglavlja o pristupanju EU, već oni veruju u ono što vide i u ono kako žive.
