Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Problem koji postoji u našoj ekonomskoj stvarnosti, a koji direktno urušava kvalitet poslovnog ambijenta, jeste to što postoje direktne relacije između države i pojedinih, konkretnih privrednih subjekata. Tako se narušava jedan od osnovnih postulata tržišne privrede – garantovanje jednakih uslova poslovanja za sva preduzeća i njihova ravnopravnost na tržištu. To guši preduzetničku inicijativu i kreativnost, produktivno angažovanje resursa i konkurenciju. Sav kreativni potencijal preduzetnika se, tada, svodi na traganje za načinom da se od države „izvuku” određena sredstva (ili neke druge pogodnosti) i da se time ostvari konkurentska prednost. A poslovni uspeh bi u tržišnim uslovima trebalo da se stvara na tržištu – takmičenjem sa konkurencijom, inovativnim rešenjima i idejama, osvajanjem novih tržišta, uvođenjem novih organizacionih modela, novih proizvoda, itd. U teoriji je ovakva vrsta ponašanja poznata pod nazivom „traganje za rentom” – nečim što bi pojedine aktere dovelo u privilegovan položaj u odnosu na druge učesnike na tržištu. U pomenutom ambijentu, za rentom tragaju i vlasnici privatnog kapitala (poslovni ljudi) i nosioci javne vlasti. Na taj način niko se ne trudi da „pobedi” po pravilima, već traži način da ih zaobiđe. To je valjda ono što se danas zove sposobnost?
Ukoliko država „spašava” preduzeće koje nije plaćalo poreze, ona šalje poruku ostalim učesnicima na tržištu da se porezi i ne moraju plaćati, jer će, na kraju, ta ista država pružiti pomoć. A to je poslednje što država želi, pošto se bori sa deficitom budžeta!(?) Otvaraju se i druga pitanja – da li se isplati biti dužnik i da li je dovoljno biti veliki „igrač” na tržištu…
Ako se preduzeća „spašavaju” zbog radnika, onda imamo situaciju u kojoj se (ponovo) socijalna funkcija vodi u preduzećima, umesto da je vodi država svojom socijalnom politikom. Ne tako davno, po svaku cenu smo želeli da se što pre distanciramo od takvog sistema. U tržišnim uslovima poslovanja preduzeća i njihove uprave su odgovorni za svoje poslovanje. Preduzeće koje ne može da opstane na tržištu i redovno izmiruje svoje obaveze, osuđeno je na propast.
Do danas ni ekonomska teorija nije pružila konačan odgovor na pitanje da li je tržište bolje od države. Kroz istoriju ekonomske misli, ali i u praksi mnogih zemalja, klatno se čas pomeralo ka državi, čas ka tržištu. Ekonomisti su, ipak, saglasni da je kombinacija tržišta i države nezaobilazno rešenje. Država treba da obezbedi povoljan ambijent za investiranje, poštovanje prava privatne svojine, stabilno makroekonomsko okruženje, adekvatna zakonska rešenja, poštovanje zakona, sistem sankcija za one koji ne poštuju propise, efikasno i nezavisno pravosuđe itd. Ono što država ne treba da radi jeste da stupa u direktne (poslovne) kontakte sa preduzećima.
