Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Lokalne i republičke vlasti novac za infrastrukturne projekte i javne usluge mogu da obezbede i stvaranjem javno privatnih partnerstava, tj. pronalaženjem privatnih partnera. Od 2011. godine za to postoji i zakonski okvir, dok je ranije ova vrsta odnosa bila regulisana zakonima o koncesijama ili o javnim nabavkama. Za sada je u Srbiji ostvareno tek nekoliko ovakvih partnerstava, a jedan od razloga za njihov mali broj je i nedovoljan broj obučenih ljudi u opštinama koji znaju šta je sve potrebno da bi se ovakva saradnja ostvarila.
Čak i kada se započne postupak priprema za stvaranje javno-privatnog partnerstva (JPP) i dalje se javljaju bojazni i nejasnoće koje proističu zbog toga što u našoj zemlji nema dovoljno iskustava u ovoj oblasti, u kojoj se kao partneri javljaju strane koje po prirodi imaju različite interese i ciljne funkcije.
Javno-privatno partnerstvo je opravdano i može da uspe samo onda kada obe strane (i javni i privatni sektor) ostvaruju koristi od međusobne saradnje, uprkos tome što njihovi ciljevi nisu isti. Ciljna funkcija subjekata javnog sektora je ostvarivanje socijalnog blagostanja i kvaliteta života građana, što se postiže poboljšanjem kvaliteta proizvoda i usluga koje pruža javni sektor (infrastruktura, objekti od javnog značaja, energetika, komunalna infrastruktura, zdravstvo, školstvo itd.), dok je primarni cilj privatnih kompanija ekonomska korist, odnosno ostvarivanje profita.
Međutim, iako ciljevi ova dva ključna učesnika u procesu JPP mogu delovati kao suprotstavljeni, suštinska karakteristika na kojoj JPP počiva je saradnja, a ne konkurencija. Zajednički interes i podela rizika „brišu” granice između ova dva ranije suprotstavljena sektora.
Model JPP doprinosi tome da entiteti javnog sektora postepeno usvajaju preduzetnički način rada, dok privatne kompanije počinju da uvažavaju kriterijume javne odgovornosti i obavezu čuvanja javnog interesa u procesu sticanja profita. U takvoj situaciji izostaje borba za dominaciju (primat), jer obe strane zapravo imaju dodatne koristi od saradnje. Javni sektor dolazi do potrebnog kapitala, a privatni sektor dobija priliku da kapital plasira u onim delatnostima u kojima do sada nije mogao da posluje. Implementacijom projekata javno-privatnog partnerstva dolazi i do promocije nove etike u domenu društvenih i privrednih odnosa u zajednici. Time se suštinski menja i međusobni odnos javnog i privatnog sektora, koji sada prestaje da bude hijerarhijski i komandni (javni sektor nije tu da samo donosi propise i nadzire rad privatnika), već prerasta u odnos poverenja i saradnje. Na drugoj strani, država usvaja tržišnu logiku, bilo kao regulator, bilo kao preduzetnik. Službenici koji rade u javnom sektoru „obuvaju preduzetničke cipele” i rešavaju pitanja i probleme kako se oni rešavaju na tržištu.
