(525) „Minimalac” u srbiji daleko ispod evropskog standarda
Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nezavidan je materijalni položaj radnika u Srbiji. Prosečna mesečna zarada, bez poreza i doprinosa isplaćena u julu 2017. godine, iznosila je 48.101 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa za isti mesec iznosila 69.511 dinara. To znači da je za prosečnu potrošačku korpu bilo potrebno čak 1,45 prosečnih zarada…
Aktuelan je dijalog između sindikata, poslodavaca i države o povećanju minimalne cene rada. U javnosti su se pojavile informacije da reprezentativni sindikati zahtevaju povećanje minimalne cene rada sa 130 na 154 dinara po satu, dok poslodavci smatraju da je povećanje na 140 dinara po satu realnije.
Minimalna cena rada se utvrđuje zakonom i pored vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju na zarade, predstavlja osnovu za određivanje minimalne mesečne zarade zaposlenih. U tom pogledu smatramo da je korisno da sagledamo kakva je materijalna pozicija naših radnika u odnosu na zaposlene u drugim zemljama regiona i Evrope. Može li Srbija da dostigne barem minimum evropskog standarda kada je u pitanju minimalna zarada, koja je, inače, socijalna kategorija? Radi uporedivosti, posmatraćemo „minimalce” po zemljama u bruto izrazu, odnosno pre odbijanja poreza na zarade i doprinosa za socijalno osiguranje, budući da se stope poreza i doprinosa po zemljama razlikuju.
Minimalna mesečna zarada u Srbiji u bruto izrazu iznosi oko 250 evra i daleko je ispod evropskog standarda. Prema podacima Evrostata (Zavod za statistiku EU, čiji je osnovni zadatak prikupljanje i objavljivanje uporedivih statističkih podataka iz država članica EU, država izvan EU i međunarodnih organizacija) od 28 članica Unije, 6 država (Danska, Italija, Kipar, Austrija, Finska i Švedska) uopšte nema definisanu minimalnu mesečnu zaradu. Ostale 22 države mogu biti svrstane u tri grupe prema visini minimalne mesečne zarade. U prvu grupu spadaju 10 članica koje su locirane na istoku EU i koje imaju „minimalac” na nivou ispod 500 evra mesečno: Bugarska (235 evra), Rumunija (275 evra), Letonija i Litvanija (380 evra), Češka (407 evra), Mađarska (412 evra), Hrvatska (433 evra), Slovačka (435 evra), Poljska (453 evra) i Estonija (470 evra). Drugu grupu čini 5 država, koje se nalaze pretežno na jugu EU, i u kojima se „minimalac” za radnike kreće između 500 i 1.000 evra mesečno: Portugalija (650 evra), Grčka (684 evra), Malta (736 evra), Slovenija (805 evra) i Španija (826 evra). U preostalih 7 članica, pozicioniranih na severu i zapadu EU, minimalna mesečna zarada zaposlenih je na nivou iznad 1.000 evra: Velika Britanija (1.397 evra), Francuska (1.480 evra), Nemačka (1.498 evra), Belgija (1.532 evra), Holandija (1.552 evra), Irska (1.563 evra) i Luksemburg (1.999 evra).
Kada su u pitanju zemlje kandidati za članstvo u EU, situacija je sledeća: minimalna mesečna zarada zaposlenih iznosi: u Albaniji 155 evra, u Makedoniji oko 230 evra, u Crnoj Gori 285 evra i u Turskoj 479 evra. Zaostajanje Srbije i na ovom planu za evropskim standardom i prosekom EU je zaista veliko. Od zemalja iz okruženja bolji smo samo od Albanije i Makedonije. Kakvi god da budu rezultati tzv. socijalnog dijaloga između sindikata, poslodavaca i Vlade, odnosno bilo da se minimalna cena rada poveća na 140 ili na 154 dinara po satu, očito je da se položaj naših radnika neće značajnije promeniti u evropskim okvirima.
