Prolazila sam skoro Gundulićevom ulicom. Ulica u širem centru grada. Tu se, iza visokog korova, nalazi dvorište. Napušteno i zapušteno. Sa ograde skinuta kapija, zgrade koje se nalaze u dvorištu ruinirane. Jedva se nazire i davno postavljena tabla „Banat trgovina”.
Nema više „Banat trgovine”. Ni „Prehrane”, „Gvožđara”, ni „Tekstila”… Ni „Gra-maga”, ni „Romanije”, ni „Venca”… Nema ni Robne kuće „Beograd”.
Bilo je to vreme kada se nije živelo ne znam kako raskošno, živelo se oduvek u ovom našem gradu skromno, ali se i kupovalo. Bila su sniženja koja se sada zovu akcije. Bilo je kvalitetne robe, konfekcije po „jusu”, cipela na izbor svih brojeva (ja nosim obuću broj 35 i jedva da uspem da nađem cipelu ili sandalu, pa ću možda uskoro hodati bosa, čista diskriminacija prema malim stopalima)… Opširnije u štampanom izdanju
