Grad i gradograditelji – iz arhitektonske prošlosti Zrenjanina” naziv je nove publikacije Vesne Karavida, konzervatorke u Zavodu za zaštitu spomenika kulture. U pitanju je izdanje „Digineta”. Autorka je njime napravila ozbiljan iskorak jer, kako navodi, knjiga nema ideju da reprodukuje dosadašnja saznanja, nego da ponudi vrednosti i činjenice koje su se zagubile u moru podataka.
Pisana je, dodaje Karavida, tako da može nasumično da se istražuje – čitalac može da se fokusira samo na tekstove koji ga u tom trenutku zainteresuju ili da se posveti knjizi na klasičan način. Naša sagovornica je do podataka došla istražujući građu zrenjaninskog i novosadskog Arhiva, kao i mnogobrojne tekstove stručnih časopisa. Šta Vam je bila polazna osnova u stvaranju ovakvog dela i zašto je ono važno za lokalnu istoriografiju?
– Umesto da čitate tekst o Palati pravde (zgrada suda) sa mnoštvom činjenica o njenoj izgradnji, stilu, vrednosti njene arhitekture i svemu onom što podrazumeva prezentacije jedne tako vredne građevine, ovde ćete moći da vidite kako je ona mogla da izgleda. Većina, verujem, ne zna da je njen arhitekta izabran na velikom, anonimnom konkursu. I da je tada komisija odabrala najtradicionalnije moguće rešenje. Videćete i kako je današnji Narodni muzej trebalo da izgleda, ili zašto nikad nije sagrađeno još nekoliko planiranih paviljona bolnice. Zašto je Šećerana, u arhitektonskom pogledu, išla u korak sa najboljim evropskim rešenjima, ili zašto je autor Pinove vile interesantan.
Knjiga je podeljena u četiri poglavlja sa po desetak tekstova. I ova koncepcija, nadam se, olakšava čitaocu da se snađe u tom moru različitih činjenica i arhitektonskih pojava. Ozbiljnost pristupu daju fusnote i obiman spisak korišćene literature. Sigurnost meni kao autorki da sam uradila valjan posao pruža recenzija Vladimira Mitrovića, savetnika Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, koji je vodeći poznavalac u ovoj oblasti. Oprema knjige je nešto sasvim posebno i sledi inovativnost celokupne ideje. Valentina Vencel, naša akademska slikarka, prekrila je korice crtežima arhitektonskih detalja, a Luna Šalamon, master inženjerka scenske arhitekture, uradila je dizajn. Kako gledate na položaj Zavoda za zaštitu spomenika kulture? Koji su najveći izazovi u poslu i da li se čuje vaš glas u javnosti?
– Reč je o instituciji kulture, što se često zaboravlja. Cilj je da se istraže, vrednuju, proglašavaju, prezentuju spomenici kulture. Ovo se prvenstveno odnosi na istoričare umetnosti i etnologe, jer je to saglasno njihovom osnovnom obrazovanju. Pošto svaki zavod ima zaposlene arhitekte-konzervatore, osposobljen je da pruži i tehničke savete kod restauracija objekata pod zaštitom i obezbedi konzervatorski nadzor na radovima. Na ovaj način se država štiti od nesavesnih intervencija na vrednim objektima. To je osnovni princip rada svakog zavoda u svetu. Da li se poštuju naše mere je već stvar sistema. Ostale institucije treba da obezbede poštovanje naših odluka u slučaju da se one krše. Nedavno je srušena fabrika čarapa „Udarnik”, a ista sudbina zadesila je i „Šinvoz”. Kako bi se takvi prostori mogli iskoristiti i sačuvati, i zašto je važno da ostanu u pamćenju?
– Industrijska arhitektura Zrenjanina je posebna tema, čitavo poglavlje u knjizi joj je posvećeno. Nebrojeni evropski gradovi prošli su tu vrstu turbulencije kada je industrijsku revoluciju zamenilo informatičko doba. I nisu se odmah snašli, kako što se još uvek ne snalazimo ni mi. Ali, umesto razumljivog „romansiranog” pogleda na fabrike koje su krojile živote tolikih porodica i donosile blagodeti društvu u celini, te sredine su se brzo trgle u pravcu racionalnog sagledavanja istorijskog trenutka. Hiljade je primera u poslednjih pedesetak godina gde su mali i veliki evropski industrijski gradovi sačuvali kolektivno pamćenje koje pominjete. Ovi objekti su održivi jedino ukoliko im se namena prilagodi urbanom životu današnjice. Najčešće im se dodeljuju kulturni sadržaji. Pretvaraju se u muzeje, galerije, gliptoteke, kongresne centre, ali i u šoping centre, restorane, diskoteke… Najjednostavnije rečeno, zadržava se opna građevine dok se unutrašnjost prilagođava savremenim sadržajima. Ovde je neminovna ozbiljna društvena strategija. U Zavodu smo, nakon opsežnog istraživanja, izdvojili neke objekte industrijske baštine koji su sada u procesu proglašenja za spomenike kulture. Tako ćemo ih najbolje zaštiti od eventualnog rušenja. Ni mnogo bogatije sredine od nas nisu imale ideju da baš svaku fabriku sačuvaju i udenu im novi život. Bili ste novinarka i urednica u listu „Zrenjanin”?
– Karijeru sam započela na nagovor tadašnjeg glavnog urednika Đure Popovića, tako što sam iz broja u broj pisala kratke tekstove o starim gradskim kućama. Završila sam kao urednica strane „Grad” gde smo pratili tekuću arhitektonsku produkciju i zaštitu spomenika kulture. Najčešći sagovornici bili su nam stručnjaci Direkcije za uređenje grada i Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada. Ta peta strana je zaista bila unikatna u odnosu na ostale naše novine tog tipa. Ona sigurno ne bi bila u međuvremenu oformljena da uredništvo nije procenilo da čitaoce ove graditeljske teme zanimaju.
