Krojača, obućara, krznara, limara, pekara, časovničara, bravara, stolara, trgovaca, berbera i ostalih zanatlija nekada je u Zrenjaninu bilo mnogo više. Jedni, lepo obučeni i doterani, drugi, uprljani i opasani keceljama, ispred ili unutar svojih radnji sa osmehom su dočekivali brojne mušterije. Sada mnogi od ovih zanata polako odumiru, ili ih uopšte nema. Frizerski salon „Seka” uspeo je da odoli vremenu i izazovima. Nedavno je proslavio pola veka postojanja. U lokalu, u Nemanjinoj ulici, dočekala nas je vlasnica, Gordana Kovačev. Kako je ispričala, posao je preuzela 1986, kada je njena majka, Vesela Stević, koju su mušterije zvale Seka, otišla u penziju.
Prema njenim rečima, na ovom mestu je i pre Drugog svetskog rata postojala radnja. Držali su je majstor Kamenko i tetka Zlata, muški i ženski frizeri.
SVE SU HTELE DA BUDU LOKICE
– Moja mama je jako volela svoj zanat. Praksu je sticala kod tetka Vukice, stare frizerke i njenom salonu na Kapetaniji. Kod čika Kamenka došla je 1972. Samostalno je počela sa radom 1. aprila 1973. Tada je u gradu bilo oko osam ili devet privatnih lokala i dve zadruge. Tražile su se mahom klasične punđe. Ona je uvela fen frizuru, krenula je da radi minival kakav se nekada radio, dok su trajne uvek bile u modi. Bila je prva u Zrenjaninu koja je donela „lokica” frizuru. Sve devojke i žene su želele da liče na Leposavu Lokicu Stefanović, koja je pratila Zdravka Čolića. Mušterije su, sećam se, stajale u redu i čekale satima. Kako bi sve postigla imala je i dosta radnika koji su joj pomagali – započela je priču Gordana Kovačev.
Podsetila je da su se tada redovno održavali seminari u Ljubljani, odakle su u naš grad stizali evropski i svetski trendovi. Sa pojavom „Brilijantina”, dodala je, postao je moderan „Travolta minival”. Stare gospođe ostale su verne klasičnim „vodenim frizurama” i punđama.
– Mama je posvetila život frizeraju, mušterijama i ovom salonu. To je recept za uspeh koji smo nasledile – dodala je naša sagovornica.
SUDBINSKA ODLUKA
Gordana Kovačev, pošla je nakon usmerenog obrazovanja u srednju pedagošku. Želela je da postane vaspitačica. Sudbina je odlučila da ipak krene maminim stopama. Uporedo sa školovanjem dolazila je u salon, pomagala joj i učila. Napustila je pedagogiju i otišla u Ljubljanu gde se obučavala.
– Nasledila sam sve – od trendova do mušterija. Stare su me prihvatile i imale su poverenja u mene što mi je bilo najvažnije. Mlađe žene su tražile nešto novo. Mama i kada je otišla penziju dolazila je dokle god je mogla. Radila je i meni pomagala – prisetila se Gordana Kovačev.
ZANAT JE VAŽAN
Danas, kaže, nema nekih velikih novina. Najviše se nose ravne frizure, dok poneko za svadbu, maturu ili neku drugu proslavu zahteva lokne. Punđe više nisu toliko aktuelne.
Ako ih ko odabere to je modernije ili ležernije podizanje kose. Naša sagovornica priča i da je vreme učinilo svoje, te da više nema seminara poput onih u staroj Jugoslaviji. Internet i društvene mreže su doprineli da je sada sve onlajn. Takođe, promenio se pogled i na zanate, a frizerka Goca veli da je on najvažniji.
– Gde god odete vi imate posao i zaradu. „Makaze i češalj će uvek trebati” – govorila je moja mama. Zato se ne kajem što sam je nasledila. Nikada mi nije bilo teško i nisam razmišljala da odustanem. Godine rada su učinile da u potpunosti zavolim posao. Sa druge strane, bilo je raznih situacija. Mušterije su te koje nekada mogu da iznerviraju, ali i da oraspolože. Mogu da kažem da su ranije imale mnogo više strpljenja. Umele su da čekaju, jer su znale da će dobiti vrhunsku uslugu. Danas žele da budu što pre gotove, zakazuju i nemaju vremena. Mi radimo bez zakazivanja i svako ko dođe može da popije kafu, porazgovara i sačeka svoj red – rekla je Kovačev.
U salonu radi i Gordanina ćerka Ivana Milošev. Završila je školu u Novom Sadu i sprema se da polako preuzme posao. Treća je generacija koja nakon pola veka nastavlja porodičnu tradiciju.
– Odrasla sam u salonu i oduvek sam znala da ću biti frizerka. Velika je čast, ali još veća odgovornost nastaviti ono što je moja baka započela. Čak i moja ćerka Nađa planira da jednog dana održi našu priču. Posebno mi je drago kada dođe neka stara mušterija koja je od početka uz nas. Sa njima smo se srodili i postali jedna velika porodica.
Što se tiče inovacija – nisam ih uvodila, jer se mnoge stvari ponavljaju. Radimo na kvalitetu usluga i to nam je najvažnije. Ovde vlada opuštena, domaćinska atmosfera i svako se oseća kao kod kuće. Najveći izazov nam predstavljaju nove mušterije. Moramo biti spremne da u svakom trenutku odgovorimo zadatku – rekla je Ivana Milošev.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović
ŠAMPANJAC U PODNE
– Tradicija koju smo nastavile jeste da je 31. decembar za nas radni. Žene su nekada dolazile u tri, četiri sata ujutru kako bi napravile novogodišnju frizuru. Seka je tada, tačno u podne, zaustavljala posao, otvarala šampanjac i nazdravljala sa mušterijama.
I mi danas, na taj način, ulazimo u Novu godinu – ispričale su Ivana i Gordana.
SEĆANJA KOJA TRAJU
Na proslavu jubileja u salon su došle mnoge stare mušterije. Neke od žena podelile su utiske i ispričale kakve su frizure tada bile u modi.
– Od 1975. dolazim da se šišam i jako sam zadovoljna. Posebno sam volela tetka Sekin minival. Sada me Goca farba i radi mi pramenove. Sve tri su izuzetno prijatne i pravi profesionalci. Neka samo tako nastave – rekla je Kata Stankov.
Bojana Aćimov pamti prvo šišanje. Majka ju je dovela kod Seke, njene prijateljice. Kako je ispričala, do danas nije izgubila poverenje u njih.
– Ispratile su sve lepe događaje u našim životima, pre svega moju udaju. Sada je i moja ćerka počela da dolazi kod Ivane – dodala je Bojana Aćimov.
