Nasleđe Zrenjanina je bogato, ali prepušteno nemaru i neznanju
Mnoge priče o ovdašnjim važnim događajima, znamenitima ljudima, spomenicima, ulicama, haustorima zna i rado će ih ispričati Dušan Juvanin. Sugrađani ga znaju kao aktivistu „Otpora” koji je od prvih dana učestvovao u borbi demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića, a takođe i kao kolekcionara predmeta koji se vezuju za Zrenjanin. Juvanin ističe da je pasionirani zaljubljenik u svoj Grad.
Čuva obilje dokumenata, znački, oko 2.500 razglednica i 8.000 fotografija iz različitih perioda istorije Zrenjanina. Ističe da institucije često nemaju novca za otkup ove vredne građe, te da ona nažalost završava u kontejnerima i privatnim kolekcijama čiji vlasnici ne žele da ih podele sa javnošću. Autor je i više dokumentarnih filmova: „Magična kutija” (2006) bavi se političkim previranjima devedesetih godina u Zrenjaninu, a „Ima nade” (2007) je posvećen posetama pokojnog premijera dr Zorana Đinđića našem gradu. Tu su i ostvarenja: „Antisemitizam do Drugog svetskog rata” i „Prvi srpski narodni odbor u Vojvodini 1918” (2018). Pomogao u snimanju bar još desetak filmova.
Juvanin je početkom dvehiljaditih radio u Direkciji za izgradnju i uređenje grada, Gradskoj upravi i JKP „Vodovod i kanalizacija”. U tri (okrnjena) mandata bio je odbornik, a od 2004. do 2006. prvi zamenik predsednika gradske Skupštine. Nedavno je u Mesnoj zajednici „Veljko Vlahović”, u organizaciji Udruženja „Bagljaškult”, održao predavanje „Spomeničko nasleđe Zrenjanina”, koje je zainteresovalo sugrađane.
– Nasleđe našeg grada je bogato, ali ima neizvesnu budućnost. Čine ga veliki spomenici, ratni memorijali, biste, spomen-ploče, skulpture i nadgrobni spomenici uglednih građana. Oni su uglavnom prepušteni nemaru i neznanju gradske vlasti i, svih nas, meštana Zrenjanina. Niko nije zadužen za njihovo održavanje, niti postoji registar spomeničkog nasleđa. Ne znamo šta imamo, niti šta je sve uništeno. Odakle potiče Vaš entuzijazam za kolekcionarstvo?
– Kao i sve što sam u životu radio, tako i moj hobi proizilazi iz jedine i velike ljubavi prema gradu u kojem sam rođen i gde sam proveo ceo život. Nikada nisam želeo da iz njega odem. Sa tim vremešnim gospodinom (uskoro slavimo 700 godina od prvog pominjanja) delim sve radosne i tužne trenutke. Imam samo jedan hobi – sakupljam sve u vezi sa Velikim Bečkerekom, Petrovgradom i Zrenjaninom. Istražujem njegovu bogatu prošlost i pokušavam da je sačuvam od zaborava. Kakav je položaj opozicije danas, u poređenju sa vremenom kada ste se bavili politikom i aktivizmom?
– Uvek je teško biti u opoziciji. Mnogo lakše je biti deo vlasti i koristiti sve benefite koji proizilaze iz tog odnosa. Dok se jedni bogate na osnovu privilegije članstva u vladajućoj stranci i postaju nekakvi uspešni privrednici i ugledni članovi lokalne zajednice, pojedinci ukazuju na propuste vlasti i kritikom pokušavaju da poprave stanje u društvu, rizikujući svoju egzistenciju (otkaz, odbijenica na konkursima za radno mesto). Za to vreme najveći deo kaže: „mene politika ne interesuje” i ćuti. Naš grad je za prethodnih tridesetak godina doživeo težak sunovrat, što se najbolje ogleda u rezultatima popisa stanovništva. Svakih 10 godina vidljiv je drastičan pad broja građana. Svi treba da se borimo za bolji Zrenjanin, jer niko nam ništa neće pokloniti. Ovih dana navršila se 23. godišnjica od pada režima Slobodna Miloševića…
– Pamtim devedesete godine prošlog veka i 5. oktobar po velikom entuzijazmu i veri u bolje sutra. Nikada nisam video toliko srećnih ljudi kao toga dana u Zrenjaninu. Ali vera, nada i žrtva mnogih nisu dovele do velikih promena. Ostaje da neke nove generacije ostvare sve ono što smo mi propustili. No, 5. oktobar ostaje veliki datum u našim životima. Koji biste od svojih dokumentaraca izdvojili?
– Svi su mi veoma dragi. Značajni su pre svega jer govore o lokalnoj istoriji. U snimanju dokumentaraca koristio sam filmski i video materijal, fotografije i dokumenta koja sam sakupio. Zbog savremenog načina života i nedostatka vremena za čitanje, dokumentarac je pogodan medij. Svako može odvojiti 45 minuta i pogledati ga. Za čitanje ozbiljnije knjige trebaju dani, ako ne i nedelje… Inače, veoma puno čitam i imam veliku kućnu biblioteku. Veoma malo knjiga u vezi sa Zrenjaninom postoje, a da nisu deo moje kolekcije. Okušali ste se i u planinarenju. Po čemu pamtite te avanture?
– Kad god spomenem Ararat, Kilimandžaro, Kavkaz ili Himalaje, prestaje svaki razgovor. Svi netremice slušaju. Očigledno je da su zanimljive priče o dalekim, nepoznatim predelima. U našem Narodnom muzeju je svojevremeno bila i veoma posećena postavka fotografija i predmeta iz Afrike. Posedujem ih nekoliko hiljada i možda je vreme za neku novu izložbu. Najviše pamtim osvajanje vrha Kilimandžara – vrha Uhuru, zatim predivne predele Afrike sa nacionalnim parkovima koje znamo sa kanala Nacionalne geografije.
