Sugrađani sve zainteresovaniji za lokalnu kulturnu baštinu
Zrenjanin krase brojna velelepna zdanja. Nad starim jezgrom dominira Županijska palata (opština), a izdvajaju se i: zgrada Muzeja, Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Biblioteka, Bukovčeva palata, Rimokatolička katedrala sa biskupijom. Vredan pomena je i Sokolski dom, delo čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana.
Tu su Pupinova, Gimnazijska i Ulica Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ispresecane brojnim haustorima.
Svaki kutak krije priču o ljudskim sudbinama, porodicama, događajima. Zrenjaninci imaju nesvakidašnju priliku da ih čuju zahvaljujući „Šetnjama kroz nasleđe”. Priređuju ih Turistička organizacija i Zavod za zaštitu spomenika. Deo su zvaničnog programa „Zrenjanin – Prestonica kulture Srbije 2025”.
SLOJEVITOST ZRENJANINA
Posetioci koji su se do sada uključivali dosta su naučili o epohama i stilovima kada su objekti građeni, njihovim vlasnicima, arhitektama. Posle svake stanice i izlaganja stručnjaka, čuli su se njihovi predlozi, uspomene, ideje.
Kako je ispričala Dragana Kojičić, arhitekta i doktorka umetnosti za scenski dizajn, zajedno sa Sandrom Banjanin i Bojanom Kojičićem, poželela je da, dok je Zrenjanin nacionalna prestonica kulture, naprave nešto interaktivno i drugačije. Uključili su brojne stručnjake kako bi sagledali i u novom svetlu predstavili svu slojevitost našeg grada.
– U ovim izazovnim vremenima trudimo se da radimo nešto što daje smisao svakom od nas, ali i ono za šta se nadamo da će ostati kao trajna vrednost Zrenjaninu u budućnosti. Verujem i da ćemo inspirisati i druge da zajedno, malim koracima, učinimo da naš grad bude bolje i lepše mesto za sve – rekla je Dragana Kojičić.
UČENJE NA DVA TOČKA
Prvi obilazak, tačnije biciklističku vožnju, upriličio je Bojan Kojičić, istoričar umetnosti. Posvetio ju je Begeju i njegovim meandrima, iliti onome što je od njih ostalo. Trasa od oko sedam kilometara povezala je most kod SUP-a sa Šećeranskim parkom uz devet stanica.
– Iako je u pitanju uži i širi centar, nekako je zabačen, zapušten i nesaglediv. Budući da mnogi tu nisu nikad prošli, nisu ni mogli znati šta se sve nalazi (krije) u priobalju reke i njenog meandra. Obuhvatili smo širok spektar tema – od nastanka rečnog i železničkog saobraćaja, industrijskog razvoja, rekreacije i razonode, izgradnje mostova, regulacije reke i urbanističkih poteza oko formiranja jezera umesto meandra, parkova, palata. Sve teme povezuje Begej – kazao je Kojičić.
Jaroslav Stevanov, turistički vodič, osmislio je „Sentimentalno putovanje kroz središte duše grada”. Trasa od Pozorišta, preko Trga slobode i centralne ulice, korzoa i starih balkona, do palate Dunđerski i mosta preko Begeja pretvorila se u živu scenu ljubavi, poezije i sećanja.
– Pokazali smo da je Zrenjanin oduvek imao građansku kulturu kojom se i danas ponosi – rekao je Stevanov.
EVROPSKO NASLEĐE
Da je naš grad prepun urbanih potencijala predočila je istoričarka umetnosti Vesna Karavida. Kako je rekla, cilj je bio da se sugrađani uključe u razmišljanje o skrivenim lepotama i potencijalima Zrenjanina. Predlagali su kako bi, po njihovom mišljenju, mogao da izgleda prostor stare pijace kada bi se preuredio. Najviše glasova dobila je zamisao da se Županijski park, u sklopu Gradske bašte, proširi.
– Nisam nameravala da pričam o istorijatima objekata, već sam pokušala da odgovorim na nekoliko opštih pitanja o nasleđu. Ljudi imaju pravo da razmišljaju o njegovim prostorima. Nemaju samo arhitekte, urbanisti i zaštitari pravo na grad.
Zrenjanin je prvenstveno grad 19. i samog početka 20. veka. U njemu se prepoznaje akademizam: neorenesansa, neobarok i ostali stilovi koji u ovom periodu doživljavaju svoj procvat. Evropske metropole, koje danas pohode milioni turista, takođe pretežno pripadaju ovoj graditeljskoj tradiciji. Najosnovnija razlika je što imaju više spratova – ispričala je Karavida.
Posebnu pažnju šetača privukla je obnovljena dvorišna fasada rimokatoličkog internata sa finim savremenim intervencijama u vidu staklenog spoljnog lifta. Nezapažena nije ostala ni bivša Trgovačka akademija. U njoj se danas nalazi EGŠ „Nikola Tesla”. Naučili su šta je zgrafito, renesansna tehnika ukrašavanja zidova naročito vidljiva na ovom objektu.
– Pokušali smo da sagledamo najlepše prostore i najbolje vizure u centru i ukažemo na nedopustive intervencije koje zaklanjaju poglede. Razmišljali smo kako bi se grad mogao još prisnije udružiti sa vodom, jezerima. Pričali smo o evropskim praksama kod ovakvih dragocenih mikroambijenata. Uz male intervencije oni postaju magnet za stanovnike i turiste. Nebrojeno je tih malih prostornih celina u okviru ovdašnjih ulica ili u zaleđu javnih objekata. To su urbani džepovi čiji potencijal skoro da ne možemo ni da naslutimo – objasnila je istoričarka umetnosti.
TEATARSKI ŽIVOT
Zgrada koja se izdvaja spoljašnjim izgledom, a u sebi čuva najstariju teatarsku salu, jeste ona u kojoj je smešteno Narodno pozorište „Toša Jovanović”. Ivana Kukolj Solarov, diplomirana producentkinja, podsetila je na brojne legende. Najpoznatija je ona o ljubavi Bečkerečanina i peštanske glumice. Kako bi je privoleo podigao je teatar dostojan evropskih gradova. Druga priča naglašava da je u zgradu uzidano kamenje srušene bečkerečke tvrđave.
Ranije se na ovoj lokaciji nalazio žitni magacin bogate jermenske porodice Đerđanfi, a preuređen je 1839. godine.
– Polaznici su saznali da je u Velikom Bečkereku bio začetak teatarskog života u Srba. Krajem 18. veka prve predstave je davao Marko Jelisejić. Na ovim daskama izvođeni su komadi na nemačkom, mađarskom, srpskom, čak i na jidišu. Govorili smo o Lutkarskom i Dramskom ansamblu, ratnim vremenima, nagradama i svemu što je naše pozorište bilo – centar kulturnog života Banata – ispričala je Kukolj Solarov i dodala.
– Priključili su nam se i gosti iz Novog Sada. Podelili smo im posebno osmišljenje novine kako bismo im olakšali priču. Drago mi je što nisu samo slušali moje izlaganje, već su postavljali pitanja, ali i odgovarali na zadatke – kazala je naša sagovrnica.
Utiske je prenela Katarina Đoković. Od malih nogu posećuje pozorište i kad god ima vremena uživa u predstavama.
– Ivana je bila odlična voditeljka. Upoznala nas je sa svim zaslužnim ljudima, arhitekturom i koliko je teatarsko nasleđe ovog utihnulog grada zapravo važno. Pokazala nam je i mesto nekadašnjeg Lutkarskog pozorišta, pored kojeg sam prolazila minimum hiljadu puta, a nisam ni znala da je tu bilo. Na kraju smo se počastili hotdogom, kako je to nekada bio običaj. Drago mi je da su i drugi ljudi pokrenuli interakciju i otkrivali zanimljive informacije. Zaista je važno znati u kom gradu živiš, kakvi su velikani bili tvoji sugrađani i čiji pelcer nosiš – rekla je Katarina Đoković.
MIROSLAVA MALBAŠKI FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA I ARHIVA LISTA „ZRENJANIN”
*Projekat „Nacionalna prestonica kulture” je sufinansiran od strane Grada Zrenjanin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
