Pre punih 60 godina, nakon završene osnovne škole u Radojevu, upisao sam Školu učenika u privredi (ŠUP) u Zrenjaninu. Bilo je to mešovito odeljenje u čijim su klupama sedeli budući stakloresci, fotografi, moleri, kožari… Među njima bile su i tri kolegnice koje su se školovale za ženski frizerski posao. Ja sam jedini upisao za muškog frizera, što je bila novina u školovanju. Do tada se za berbera završavalo putem kursa koji je trajao tri meseca i održavan je u Jaša Tomiću – ovim rečima počinje kazivanje Vladislav Bajkučin, čuveni gradski frizer poznat kao majstor Vlada. I dok sa ponosom pokazuje svedočanstvo o završnom ispitu iz 1965. godine, ukratko evocira uspomene na te dane.
– Pre podne je bila redovna nastava, a posle podne praksa. Ja sam kao učenik pune dve godine proveo na praksi kod, u to vreme, poznatog zrenjaninskog berberina Veselina Keljačkog. On je imao svoju radnju preko puta Železničke stanice. Šegrtovalo se subotom, često i nedeljom.
Za vreme školovanja u letnjem periodu po mesec dana bi imali zajedničku nastavu na nivou Pokrajine u Subotici. To su bili predmeti iz higijene, zaštite bez kojih se nije moglo na završni ispit – nastavlja majstor Vlada, koji je veoma brzo dobio posao u tadašnjem Društveno-frizerskom preduzeću „Budućnost”. Ono je krajem devedesetih transformisano u istoimenu frizersku zadrugu u kojoj je neprekidno radio 40 godina i 7 dana, posle čega je pre desetak godina otišao u zasluženu penziju.
DECENIJAMA NA ISTOM RADNOM MESTU
Prvi „diplomirani” muški frizer posebno ističe da je 30 godina proveo u poznatom zrenjaninskom frizerskom salonu kod „Venca” u centru grada.
Bila su to sasvim druga vremena. U berbernici kod majstor Vlade mušterije su čekale na red. Njegova veština u friziranju pročula se nadaleko. To su pratile diplome, zahvalnice i priznanja koja su stizala sa brojnih takmičenja.
– Mi smo u salonu čuvali tajne, pošto se na takav način sačuvaju i mušterije. Bilo je dana kada mi na stolicu najpre dođe policajac, a posle toga i mušterija koja je u nekim kriminalnim vodama. Oni nisu znali jedan za drugog. Kao što, na primer, nije smeo da sazna muž ko je ljubavnik njegove žene, a istog dana su bili moje mušterije. „Venac” je bio posebno popularan i zbog blizine gradske kuće, pijace, suda, Komiteta.
Bilo je to vreme kada se malo pričalo, a dosta radilo. U salonu smo u smeni bili nas dvojica ili trojica frizera i svaki od nas imao je svoje mušterije – nastavlja majstor Vlada. Na pitanje ko su bili najzahtevniji u „ulepšavanju” i za koje prilike, on kaže da je teško izdvojiti pojedinačnu osobu.
– Izlasci subotom su donosili najveću gužvu. Bilo je mojih stalnih mušterija koje sam brijao, podšišao, oprao kosu, fenirao, štucao brkove… Potrajalo bi to i tridesetak minuta. Bilo je i kavaljera koji su znali da naš posao nagrade sa pristojnim „bakšišom”. Što se tiče zahteva za frizuru najteže je bilo pogoditi ukus mladoženje. On ide na venčanje ima sve: odabrao mladu, odelo, kravatu, cipele i dođe u salon da mu „namestim” frizuru. On traži jedno, ja uradim po mom ukusu i proceni. Posle venčanja dođe da me izljubi i časti, veli da se od svega mladi najviše dopala njegova frizura na venčanju – nastavlja ove neispričane priče majstor Vlada o kojima bi mogao i memoare da objavi.
DUDA RADAKOVIĆ ČESTA MUŠTERIJA
– Sa političarima i gradskim moćnicima uvek se moralo lepo postupati. U naš salon najčešće je navraćao istorijski poznati predsednik opštine Dušan Duda Radaković, ne zbog nekih usluga već ljudski da se pozdravi. On frizera nije birao, već bi samo pitao ko je slobodan. Radio sam sa kolegama: Jocom, Perom, Sredojem, Pakaijem, Radom i sa dve Slavice… Mnogi od njih više nisu među nama, ali je ostalo puno lepih uspomena na te dane kada je ovo zanimanje bilo ugledno.
A danas? Sve se promenilo, pa i ovaj posao. Nekada su to bile „filmske frizure”, a danas „nularica” ili na tri milimetra. Uz to, sve je više glava bez kose nego sa njom – iskreno govori frizer. U šali navodi da je mnogima, držeći brijač u ruci za proteklih 60 godina, radio „ o glavi”.
– Tako se to za berbere kaže. Moj alat je uvek spreman – dodaje na kraju naš sagovornik i počinje da pakuje jednu vremešnu akt tašnu koja više podseća na pribor nekadašnjeg trgovinskog putnika. Naprotiv, frizerska torba majstor Vlade bila je spremna i tog 18. oktobarskog popodneva da poseti staru mušteriju, podšiša je ili obrije. I tako punih šest decenija…
Nikola Božović
METAR PŠENICE ZA BRICU
Sredinom i krajem prošlog veka nije bilo ni manjeg sela, a da nije postojala jedna ili dve seoske berbernice. Brica u Banatu bio je na ceni. Pristojno se moglo zarađivati, bilo je i više stanovnika. Majstor Vlada se priseća tog vremena i veli da su se pored novca, ove usluge mogle naplaćivati i u naturi. Godišnje za jednog mušteriju to bi bilo 100 kilograma pšenice, za 12 podšišivanja i dva puta sedmično brijanje. Zbog vrednosti hlebnog zrna to je tada bilo isplativo, a danas bi to bila zarada od svega 2.000 dinara na godišnjem nivou!
„FIZOTERAPEUT” ZA KOSU
Pokušali smo u razgovoru da saznamo u čemu je tajna frizerskog umeća koji privlači korisnike njegovih usluga. Majstor Vlada odmah nam pokazuje svoje nežne i dobro očuvane ruke i gipke prste.
– Frizeri su „fizoterapeuti” za kosu. Uz višegodišnje iskustvo odmah mogu da ocenim šta da uradim sa kosom, posebno onih kojima pružam prvi put usluge. Većina to prihvati i kasnije to ide rutinski – navodi majstor Vlada.
MARINKO I MILOJE
Bezbroj je ljudi kojima je majstor Vlada pružao svoje frizerske usluge. Nije želeo posebno da izdvaja bilo koga. Na naše insistiranje, opredelio se za dvojicu sugrađana koji odnedavno nisu živi.
– Gospoda Marinko Radovančev i Miloje Madžarević su puno polagali do svoje frizure, urednosti i ukupnog izgleda. Znali su šta žele. Oni nisu hteli ni bolesni u krevetu da budu bez uredne frizure i brijanja. Sa velikim zadovoljstvo sam se sa njima družio do smrti. Na njihov poziv odlazio sam na kućne adrese da im uz brojne priče i dogodovštine i na ovakav način ulepšam poslednje dane života – veli majstor Vlada.
KONOBARI I BRIJANJE
Jedan od osnovnih postulata urednosti odnosio se za šišanje i brijanje kuvara i konobara.
– Dobro se sećam šefa sale u Hotelu „Vojvodina” Torda koji bi svako jutro kontrolisao vizuelni izgled svojih radnika, posebno konobara. Često se događalo da već u 7 časova, kada krenemo sa radom, oni budu prve mušterije. Šef iz hotela, čijim izgledom nije bio zadovoljan, poslao bi ih na dodatno jutarnje izbrijavanje. Bilo je i onih koji su samo zbog ljubavnih sastanaka tražili posebne mirise, kolonsku vodu, kreme… – samo su neke od dogodovštine kojih se, sa posebnim simpatijama, seća naš sagovornik.
