PIŠE: MILENA BEČEJAC
Bliže se „Dani piva”. Već se čuju komentari o tome ko će na njima pevati, ko svirati, ko pivo točiti…
„Dani piva” u gradu bez pivare, nekada čuvene Zrenjaninske industrije piva, povodom čijeg je jubileja te 1986. godine počela manifestacija u čast „tečnog hleba”, kako neki to kažu za pivo. A pivo je prestalo da se proizvodi, posle raznih trzavica, 2006.godine. Tako je manifestacija u gradu na Begeju ostala, razno se pivo „i toči, i služi”, ali zrenjaninsko više ne.
Pivara je osnovana daleke 1745. godine, da bi je nekoliko godina kasnije, 1781, preuzeo od Bele Rože tada najveći vojvođanski industrijalac Lazar Dunđerski za 775.000 forinti. On je odmah počeo da proširuje fabriku, a 1917, ona je vredela 20 miliona dinara. Pivara je čak imala i pogon za proizvodnju leda kapaciteta 1.800 tabli dnevno.
Tako su prolazile godine. Zrenjaninsko pivo je bilo cenjeno među pivopijama širom nekadašnje Jugoslavije. Naravno, oni koji nisu pili pivo, pili su „tut-gut”. Posle je bivalo sve što nije trebalo da bude, i pivo je prestalo da se toči. Zato se uvek pitam, kada krenu pozivari za „Dane piva”, čije je to pivo u burićima koje se deli građanstvu.
Čovek se navikne na dobro, ali se, izgleda, navikne i na loše, pa je sve manje onih koji pitaju – šta će nam „Dani piva”, kad nema našeg piva. A u pivu je – istina.
Za ovu manifestaciju trebalo bi da bude otvoren muzej piva. To je sasvim lepa ideja grupe građana. Liči to na putovanje u prošlost, i to sentimentalno. Da se vidi šta je sve ovaj grad imao, i u davnoj prošlosti, ali i u ne tako davnoj. Na „Danima piva” viđam momka koji sakuplja pivske čaše i krigle, i mislim da sam videla i onu sa znakom ZIP-a. Takođe, i na sajtovima za prodaju, videla sam da je krigla sa oznakom zrenjaninske pivare prodata.
Imala sam i ja takve krigle, odnosno čaše, pa sam ih dala rođacima, a oni se selili, pa se i čaše odselile…
