Piše: MILENA BEČEJAC
Od 2013. godine, na Dane piva dolazi Fredi, Bolivijac, Beograđanin. Pažnju posetilaca pivske manifestacije privlači raskošnim kostimom Inka Indijanaca, sviranjem, uz matricu, na tradicionalnim drvenim instrumentima, ali i suvenirima koje prodaje. Fredi, koji mi je rekao i svoje pravo ime ali ga nisam „uhvatila”, kaže da ih nabavlja iz inostranstva, i da su zato skuplji nego neki drugi suveniri, a gotovo svi su od prirodnih materijala i izrađuju se na način kako su to odvajkada radile žene iz njegovog plemena Kečua.
Stvarno ima finih stvarčica, ali skupo, Fredi, brate… Za oko su mi zapale okrugle minđuše sa perima, ali su mi devojke koje rade na štandu rekle da su to, zapravo, hvatači snova. Raznih veličina, a raznih i cena.
Hvatač snova ima krug u koji je utkana mreža. Sad, kako su mi one objasnile, ova nazovi amajlija ne dozvoljava da loši snovi prođu, a da dobri ostanu. Kečer se stavi iznad kreveta, i onda, preko perja, dobri snovi se spuste do vas… Naravno da sam ga, uz nešto manje cenkanja, kupila. Što se tiče boje, pitala sam Inku koju bi izabrale žene iz njegovog plemena i Fredi mi je pokazao ljubičastu. Taman.
Sad, što se snova tiče, ne mogu ništa da vam kažem jer ja hvatača ne držim kod kreveta, ali mi se dopada kao dekoracija. A snovi su ostali snovi.
Inače, ne bi bilo loše da te i takve hvatače imaju i, recimo, gradovi. Jer, mislim da i mi što živimo u Zrenjaninu, imamo neke zajedničke snove. Spisak za one snove koje treba propustiti bio bi, bogami, poduži. Voda, voda, voda, odnosno fabrika vode ili prečistač ili šta već, samo neka već jednom bude! Pa, recimo, zaobilaznica. Da se zgrade u starom gradskom jezgru ne ruše. Da pešačke staze u svim naseljima, ulicama, ne liče na kratere…
Ima toga još. Pa da snovi koji su dobri prođu, ali i da nam se ostvare. Nije loše da svako zapiše svoj san o gradu. I svoj lični san.
Naravno, da u tom snu bude zdravlja, radosti, lepote…
I, što bi rekle američke misice na izboru za naj lepotu – mira u svetu.
