Suzana: Kako sam izgubila živce pre neki dan u pošti, to nije normalno. Jedno poslepodne sam čekala sat vremena i na kraju ništa nisam uradila jer sam žurila na prevoz do sela, a sutradan ujutru sam čekala pola sata. Mislim, shvatam da je gužva, ali zar tolika? Kao da ljudi ne znaju da postoje manje pošte, recimo u Gradskoj upravi ili „Avivu”. A nije bio ni poslednji rok za plaćanje računa…Kao da nas je milion u ovom gradu.
Iva: Potpuno te razumem. Ako nešto ne volim, to je čekanje u redu za plaćanje računa i promenu dokumenata. Nedavno sam menjala ličnu i pasoš i doživela sam nervni slom. Normalno je da moraš da sačekaš i da je to procedura, ali me užasno nerviraju nekulturni ljudi koji se guraju, hoće sve preko reda i postavljaju neumesna pitanja, dišu ti za vratom, gledaju u tvoje papire i novčanik. Muka me uhvati kad se nađem u takvoj situaciji. A o službenicama da i ne govorim. Takav bezobrazluk postoji samo u Srbiji.
Suzana: Znam, nekako sam mislila da sam se istrenirala na faksu, na šalteru studentske službe. Tamo smo imali pravu Micu ubicu, ili bolje rečeno Macu ubicu. Nadala sam se da smo evoluirali od tog stepena nadrdanosti, kad ono ne! Kao jednom u Socijalnom: čekala sam od 10 do 12.55 časova da bi mi na kraju službenica rekla da NEMA VREMENA DA SE SADA UPLATI NOVA ZDRAVSTVENA! A uplata milionska (30 dinara) pa im /meni trebaju silne dozvole za transakciju…A svaki put treba nešto novo.
Iva: Čuveni FT1P…Ma, to su aždahe. Zato i postoji staklena pregrada da ne bi vatrom spržile stranke koje im se obraćaju. Ne kažem, ponekad su i klijenti nemogući, ali one su preterale. Kao da smo krivi što treba da obrade podatke, izdaju potvrdu, isplate pare, lupe pečat itd. Šta god da ih pitaš, kao da im čupaš nokte. Neprijatne, nervozne i bezobrazne. Ove na fakultetu su posebna sorta. Kao da se školuju da budu namćoraste veštice. Gledala sam prilog o jednoj šalterskoj službenici, koja voli svoj posao i uvek je nasmejana. Hej, voli to i svi se čude što je ljubazna. Ljudi se čude nečemu što treba da se podrazumeva. A mekdonalds nacija sa veštačkim osmehom je druga krajnost. Ta ti se osmehuje, a želi ti dobar dan i smrt istovremeno.
Suzana: Što bi Ceca rekla – PITAM VAS KAKO STE, MISLIM SE CRKNITE! 🙂
