Samopouzdanje je, uz rad, ključ uspeha. U karijeri postoje usponi i padovi, ali je važno da se iz svega nešto nauči – kaže Anastazija
Rukometašica Anastazija Đoković (devojačko Budai) od prošle godine igra za turski Zagnospor iz Trabzona. Dvadesetosmogodišnja sportistkinja počela je u Lehelu iz Mužlje, naselju u kojem je odrasla i završila osnovnu školu. Rukometnu azbuku učila je od trenera Mihalja Balića, Gergelja Halaija i Nenada Nađa. Igrala je za podmladak i prvi tim Lehela, a u Proleter, koji je i tada trenirao Dragan Lazarov, prešla je 2003. godine. Zašto si izabrala baš rukomet?
– To je bio jedini ekipni sport koji su mogle da treniraju devojčice iz Mužlje. Lehel postoji 50 godina i mislim da su mnoge devojke, sada majke i bake, u mladosti bar malo trenirale rukomet. To je tradicija u Mužlji. Kada si shvatila da je to sport kojim ćeš se baviti?
– Kada sam sa Proleterom osvojila prvenstvo države i ponela titulu najbolje rukometašice, pomislila da mogu nešto više da postignem. Silno sam želela da uspem. Tada sam prešla u Zvezdu, imala sam samo 15 godina. Zvezda je igrala u Super ligi, u tom klubu sam dobila prvu platu – 100 evra. Bila sam beskrajno ponosna i odlučila da rukomet bude i moj posao. Kako je tekla tvoja karijera, u kojim si klubovima igrala do sada?
– Posle Proletera i Lehela, igrala sam tri sezone za Zvezdu i prošla sve reprezentacije – od pionirske do juniorske. Za A reprezentaciju prvi put sam igrala 2010. godine i od tada sam periodično pozivana. Prošle godine odigrala sam nekoliko utakmica u kontinuitetu, verujem da ću i dalje biti među rukometašicama na koje se računa. Sa 18 godina otišla sam u Vrnjačku Banju, 2009. godine osvojile smo prvenstvo države. Ostala sam dve godine, a po godinu sam provela u Jagodini i Bačkoj Palanci. U Niš sam došla 2011. godine. Za Naisu sam nastupala dve sezone, kratko sam pauzirala zbog trudnoće i rođenja kćerkice Nere, a 2014. godine sam nastavila. Dve godine kasnije sam potpisala za Zagnospor iz Trabzona. Da li si zadovoljna klubom i sredinom u kojoj si sada?
– Klub iz Trabzona je jedan od najboljih u turskoj Super ligi, tamo je mnogo jakih ekipa, pa je svaka utakmica derbi. Na početku sam igrala srednjeg beka, ali sam se potom vratila na svoju poziciju – levo krilo. Na svakom meču dajem maksimum, pa su u klubu zadovoljni. Koji su ti planovi i ciljevi? Šta ti je najvažnije?
– Želim da igram u kvalitetnom klubu koji finansijski dobro stoji i nastupa na evropskoj sceni. Važno mi je da budem zadovoljna uslovima, atmosferom i odnosima sa saigračicama. Ipak, najvažnije je da svaka sezona prođe uspešno i da me zaobiđu povrede. Šta ti je najveći uspeh u sportskoj karijeri, a šta u privatnom životu?
– Titula sa Vrnjačkom Banjom je najveći sportski uspeh. Uz to, prošle sezone sam bila MVP Super lige Srbije i najbolji strelac i MVP plej-ofa. Lični uspeh je porodica – kćerkica Nera koja juna puni tri godine i suprug Dragan. Posvećena sam Nerinom vaspitanju, želim da joj prenesem vrednosti koje sam ja naučila od svojih roditelja. Kako usklađuješ obaveze? Da li je dolazak deteta promenio tvoje prioritete?
– Od kada imam porodicu obaveza je mnogo više, a slobodno vreme se skratilo ili ga nema. No, ne žalim se, to je moj izbor. Kada sam ostala trudna, igrala sam do trećeg meseca, a posle porođaja sam počela da treniram nakon 40 dana. Ukupno sam 10 meseci pauzirala. Moj muž i ja smo sve sami uspeli jer njegovi roditelji žive u Kragujevcu, moja mama u Zrenjaninu, a mi smo tada bili u Nišu. Uz talenat, šta je još potrebno da bi neko postao uspešan u rukometu ili nekom drugom sportu?
– Samopouzdanje je, uz rad, ključ uspeha. Do cilja dolaze istrajni, marljivi i oni koji veruju u sebe. U karijeri postoje usponi i padovi, ali je važno da se iz svega izađe pametniji i da se nešto nauči. Takođe, mladim sportistima je najbitnije da se čeliče kroz utakmice. Šta želiš da radiš po završetku sportske karijere?
– Nije mi dosadio rukomet, igrala bih ga doživotno. Odlično se osećam, uživam. Ali postoje i druge stvari u životu. Možda Nera poželi sestru ili brata… Doći će nove generacije, pa tako i vreme da se teren prepusti mlađima. Kada prestanem sa rukometom verovatno ću otvoriti fitnes centar ili nešto slično.B. MANDIĆ
