dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U socijalizmu preduzeća su bila podsticana da primaju što više radnika. Iskustvo je pokazalo da takav koncept nije održiv. U privredama tržišnog tipa puna zaposlenost podrazumeva situaciju u kojoj postoje i ljudi trenutno bez posla. To se smatra realnim i prihvatljivim jer, na primer, deo ljudi traga za poslom, drugi su tek okončali školovanje i traže posao, a to iziskuje određeno vreme. Na tržištu često dolazi do „nepoklapanja” ponude i tražnje za radom, bilo po pitanju kvalifikacija i stručnosti, bilo da se radi o teritorijalnoj neusaglašenosti. Tada tržište svojim snagama utiče pre svega na ponudu, tako da nezaposleni unapređujući svoja znanja, veštine i sposobnosti nastoje da odgovore potrebama tražnje za radnom snagom koju iskazuju preduzeća. Neretko dolazi i do situacije da u nekim sredinama postoji mnogo nezaposlenih, dok je u drugim privredna i investiciona aktivnost dinamičnija, a samim tim i veća tražnja za radom. Potrebno je vreme da radnici spoznaju mogućnosti zaposlenja u drugim sredinama, zatim da uspostave kontakte sa potencijalnim poslodavcima, potom da donesu odluku da promene mesto stanovanja i sl. Zbog svega navedenog u svakoj tržišnoj privredi postoji određena tzv. prirodna stopa nezaposlenosti. Kolika je ona tačno, teško je tvrditi. Sigurno je da se razlikuje po zemljama, ali i tokom vremena. Teoretičari koji se bave tržištem rada ističu da se ova stopa kreće između 4,5% i 6% u zavisnosti od specifičnih okolnosti.
Bilo koja definicija pune zaposlenosti mora da sadrži odredbe o tome šta se smatra prihvatljivim zaposlenjem. Zadovoljavanje kvantitativnog kriterijuma, koji podrazumeva samo otvaranje određenog broja radnih mesta nije dovoljno, jer se može dogoditi da neka od tih radnih mesta ne ispunjavaju kriterijume kvaliteta. Postizanje pune zaposlenosti, dakle, ne podrazumeva otvaranje bilo kakvog radnog mesta, već kvalitetnog radnog mesta koje osigurava održivost zaposlenja radnika.
Insistiranje na tipičnom (tradicionalnom) zaposlenju koje pokriva puno radno vreme je prevaziđen pristup. Koncept pune zaposlenosti treba osavremeniti uzimajući u obzir različite forme zapošljavanja radne snage, kao što je rad na određeno vreme, rad sa nepunim radnim vremenom, povremeni rad, rad kod kuće i sl. Veća raznovrsnost u statusu zaposlenih iziskuje da se i pitanje sigurnosti zaposlenja postavi na drugačiji način u novom konceptu pune zaposlenosti. Tu sigurnost ne treba više vezivati za konkretan stalan posao ili zanimanje (rad u jednoj firmi do penzije). Češće promene radnog mesta danas su neminovnost, ali je bitno da periodi traženja novog posla ne budu suviše dugi i da se tokom tog vremena očuva dostignuti nivo životnog standarda.
