Danica Grubački, studentkinja četvrte godine glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Ljuboslava Majere, već je ostvarila nekoliko pozorišnih likova koji se pamte, kao i predstave u kojima igra. Na „daskama koje život znače” ona je suverena, energična, svoja. Rođena Zrenjaninka uspešno gradi karijeru pre nego što je stekla diplomu glumice. Ona je i apsolvent na Grupi Francuskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kada si primljena na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u školskoj 2013/2014. godini, bio je 341 kandidat za upis. Da li si bila sigurna da ćeš dobiti svoje mesto u tolikoj konkurenciji i šta si spremila za prijemni?
– Za prijemni sam spremila „Mačku na usijanom limenom krovu” i „Lari Tompson” od monologa, ako se dobro sećam, pošto je to bio jedan od brojnih prijemnih ispita na kojima sam bila. Posle trećeg razreda srednje škole sam bila u užem izboru kod Dragana Petrovića Peleta u Beogradu, a posle završetka srednje škole u Novom Sadu kod profesora Nikite Milivojevića, ali sam jedino svog profesora Ljuboslava Majeru uspela da „prevarim”, i konačno se upišem na Akademiju. Sećam se samo jednog trenutka kada sam shvatila da ću upisati, ali je sve to još uvek strašno neizvesno, i pitanje je lutrije. Mi smo dobili ulaznicu, ali ćemo morati još mnogo da radimo i učimo, posebno u ovim uslovima gde nam pozorišta vode ljudi koje ne samo što ne interesuje umetnost, nego im smeta, i čini se da im je najveći problem što su na tim i takvim funkcijama, pa, eto, moraju i da idu u pozorište. Prethodne godine nisi bila primljena, ali nisi odustala. Baš si rešila da budeš glumica?
– Jesam, ali sam bila spremna da ako taj poslednji put ne upišem – odustanem, jer ima divnih profesija, i ne mislim da je lepo, ili da umem „samo to”. Kada je gluma postala tvoja preokupacija?
– Odrasla sam u pozorišnom okruženju zahvaljujući „Zelenom zvonu”, ali sam u četvrtom razredu odlučila da krenem u dramski studio kod Buce, i tako je to počelo. I dalje je to neizvesno, kao što sam rekla, jer svake godine iz raznih škola izađe oko sedamdeset diplomiranih mladih glumaca za koje gotovo da nema uloga zbog stanja u kulturi, što znači da se fabrikuju čitave klase „mrtvorođenih” glumaca, a to mi je sve strašnije, što se više približavam kraju. Ipak, u meni ne jenjava optimizam, samo se ponekad javi iskra straha, ali u radu je spas, i to uvek mora izaći na dobro. Imaš tri profesionalna angažmana u aktuelnim predstavama Srpskog narodnog pozorišta,, „Duh koji hoda”, Dejana Dukovskog, u režiji Aleksandra Popovskog, „Na Drini ćuprija” i „Koštana”, koje je režirao Kokan Mladenović. Imaju li sličnosti Milena, Stana i Lepa Fata i po čemu su posebne?
– Sve tri su mlade devojke, ali su Milena i Lepa Fata negde slične po karakteru, iako između njih postoji ogroman vremenski raspon, i razlikuje ih okruženje u kojem žive. Obe su mlade, pametne i prkosne. Sa Milenom se najlakše poistovećujem zbog njenog karaktera, zbog vremena u kojem živi, i, uostalom, zbog odnosa sa ocem. Lepa Fata je, iako sličnog karaktera, zrelija, dostojanstvenija, hrabrija i ponosnija. Ona je feministkinja koja ne pristaje na kompromise. Ipak, Stana je uloga o kojoj sam maštala, jer mi predstavlja potpunu suprotnost. Ipak, zbog neprilika koje smo doživeli nekoliko dana pred premijeru, zaigrala sam Stanu umesto Emine Elor, i to je bila velika čast. Stana je možda imala potencijal da ponudi isto koliko i Lepa Fata, ali je njen odnos sa porodicom daleko drugačiji, i nesrećniji po nju, te ostaje izolovana, zavidna i krajnje nesrećna. Ono čega njoj najviše fali je, po mom mišljenju, svojeglavost i hrabrost. Ipak, iz čopora, kao kada šije Koštani venčanicu, ona laje i deluje neustrašivo, što je još strašnije i tužnije. Šta je za tebe pozorište, a šta gluma?
– Za mene je gluma podskup jednog većeg skupa koji predstavlja pozorište. Pozorište je večna škola i učenje, korektiv jednog društva, beskrajno druženje, i nadam se da će biti ceo moj život. U traganju za pravim putem do savremenog pozorišta, u traganju za promenom, napravili ste na Akademiji sa Ljuboslavom Majerom predstavu „Černodinski se vraća kući” kultnog makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, čija je premijera bila u martu. Kakve promene ste dosegli? Ima li u njima vedrine?
– Premijera je bila u oktobru 2015. godine u Slovačkoj na studentskom festivalu, gde smo ujedno i pobedili, ali se i dalje igra u Pozorištu „Promena” u Novom Sadu, na našoj Akademiji, a u maju ćemo je igrati dvadeseti put. Predstavu smo spremali dvokratno, u maju i junu, pa ponovo u septembru. Sa profesorom smo pokušali preko lika Vojdana Černodinskog, koji se na neki način javlja i obeležava svaku scenu, da ispričamo priču o vaspitanju, potomstvu, identitetu, porodici. Jedna scena koja sjedinjuje sve te pojmove ponavlja se čak četiri puta u predstavi, ali na različite načine, koristeći dramski predložak kao „beli” tekst. Za nas je rad na ovoj predstavi bio dosta neobičan u odnosu na prethodne zadatke koje smo imali, jer je to skup scena, i nema linearne dramaturgije, ali s obzirom na to da je igramo dosta uspešno, verujem da smo se izborili. Da li bi volela da si se rodila u neko drugo vreme?
– Svakako mi je žao što nisam osetila duh Jugoslavije, ali to su stvari o kojima sada ne vredi razmišljati. Volela bih da budem član društva koje će raditi na nekom ponovnom ujedinjenju, ne nužno Jugoslavije, ali ujedinjenju nekog opšteg dobra. Strašno me bole besmislene podele i često se setim jednog citata koji kaže: „Mi imamo privilegiju da imamo isti, iako četvoroimeni, jezik. Mi razumemo, i to savršeno, jedni druge. Ne samo zahvaljujući istom jeziku, već i zahvaljujući vrlo sličnim stvarnostima.” Moramo gledati napred, i od vremena u kojem živimo napraviti najbolje moguće. Kako teku studentski dani u Novom Sadu, jesi li često u Zrenjaninu, šta čitaš, koju muziku slušaš…?
– Nisam u Zrenjaninu, ali planiram da budem. Ume tamo da bude lepo. Studentski dani se završavaju, na Akademiji ću diplomirati za mesec dana, a na Filozofskom fakultetu imam dosta ispita, ali sam apsolventkinja, pa me, osim mojih prijatelja i tri predstave u Srpskom narodnom pozorištu ništa više ne vezuje za Novi Sad. Shvatila sam to odavno, samo što tek sada pri završetku fakulteta mogu o tome da razmišljam. Sve što me zanima nalazi se u Beogradu, i planiram tamo da se preselim u bliskoj budućnosti. Što se čitanja tiče, čitam pet knjiga odjednom, i sramotno je što nijednu ne završavam, neke su za ispite na Francuskom, jedna je „Čas anatomije”, pošto sam nedavno bila oduševljena istoimenom predstavom u Srpskom narodnom pozorištu, uvek su tu drame… Ume da bude haotično, ali glumac, po mom mišljenju, mora sve da zna, i stalno da uči. Muziku slušam usput, i ovih dana su to „Vampiri” i Vlada Divljan. Ali trenutno imam malo vremena, jer svako veče koje nisam na sceni provodim na ulici, pošto se najveći teatar trenutno dešava tamo, i neka potraje. Ćerka si čuvenog Branislava Gute Grubačkog, osnivača „Novog optimizma”. Koliko optimizma ima u tebi i šta bi promenila u svetu u kome živiš?
– U meni ima mnogo optimizma, i ne dozvoljavam da realistički ironični cinik u meni vodi glavnu reč. On je pomislio da od ovih protesta neće biti ništa, pa, eto, i Zrenjanin se podigao, što je dosta važno u gradu u kojem su se ljudi tri i po puta okupili na protestu za čistu vodu koju nemamo već decenijama. Veoma sam optimistična, ali nisam pomirljiva, i ne pristajem na kompromise, čak ni sa sobom, zato nastavljam da radim, da stvaram i da se borim, i verujem da će se stvari promeniti. Ako sada stanemo („Ako Srbija stane…”), znači da su pobedili, a „ko sprovede revoluciju do pola, kopa sopstveni grob”, kaže Dukovski. U ovom društvu ima toliko stvari za promenu, moja lista bi bila predugačka. Za početak se trudim da promenim sebe, jer bar to znam da mogu. Rođena si u porodici koja je društveno angažovana. Nedavno si učestvovala u „Istraživanju položaja i potreba mladih u Srbiji” Agencije „Ninamedia”. Kakav je tvoj stav?
– Pretpostavljam da se pitanje odnosi na odnos građana Vojvodine prema drugim zemljama u regionu. Mislim da ljudi od silnog zatvaranja, neistraživanja i zastrašivanja imaju neku tendenciju da personifikuju same države, pa nam je onda Hrvatska neprijatelj jer je uznapredovala i „digla nos”, a Bosna nam je bliska jer smo bliski u nenapredovanju. Vidim da nešto mnogo afiniteta gajimo prema Sloveniji, koja nam je, paradoksalno, najudaljenija, ali valjda nikakav poseban odnos nije doveo ni do konflikta, pa osećamo neku neprirodnu bliskost. Odnos prema Albaniji ne iznenađuje (kao ni prema Hrvatskoj) s obzirom na govor mržnje u medijima i ratne huškače u državnim foteljama. Kakvi su ti glumački i životni planovi? Koju ulogu priželjkuješ?
– Ima divnih uloga koje bih volela da igram, ali mislim da su važniji sami procesi od uloga. Procesi su škole, i oni nas oblikuju. Ne bi me čudilo da već sada imam status „nepoželjne osobe”, s obzirom na to za šta se borim, protiv čega se borim, i šta mislim, ali me teši što se najbolji reditelji ne plaše i ne prave kompromise, pa mislim da će u meni prepoznati isto to. Ponovo bih radila sa Popovskim i Mladenovićem, ali i sa Andrašom Urbanom, Igorom Vukom Torbicom, Tanjom Mandić Rigonat, Miom Knežević…. Koji je tvoj životni moto?
– Raditi i samo raditi. ZRENjANINU FALI OSVEŽENjE Kad kažeš Zrenjanin, misliš…….?
– Imam dve vrste asocijacija: one koje idu u pravcu učmalosti, pesimizma, praznog grada, zatvorenosti, palanke, i one druge koje me vode u Zrenjanin nekad, u lipe ispred Pozorišta, u pozorišne festivale, u sedenje u dvorištu kuće u kojoj sam živela dok nisam otišla na fakultet. Sve u svemu, pomešana osećanja. Zrenjaninu fali osveženje, treba mu deset mladih glumaca u Pozorištu, treba mu drveće u centru grada, upornost, i najvažnije od svega – pobuna. Dok toga ne bude, ješćemo supu sa tri štapića, šetati praznim gradom, ili ga zauvek napuštati. Branka Jajić
