Ona je vršnjakinja mojih roditelja, žena u lepim godinama, što se kaže. Nedavno je ostala udovica, živi sama – deca imaju svoje puteve, a ona, hvala Bogu, još može sve oko sebe. Dok se nije pojavio taj problem.
U dokumentaciji koju je dobila nakon ostavinske rasprave, uočila je da su joj promenili devojačko prezime. Za samo jedno slovo, ali – mnogo kvari ta greška, sad može ispasti da ona više nije ta osoba za koju se izdaje! Šta će, ode u kancelariju matičara, ljubazni ljudi, otvore knjige, da, greška je. U papirnim dokumentima piše ispravno, ali valjda kad su prebacivali u elektronsku formu, ono „a” u njenom devojačkom prezimenu nekako se pretvorilo u „i”. Odmah su to i ispravili, na licu mesta, ali – ne ide to tek tako. Procedura ispravke propisuje da ona podnese zahtev i donese original krštenice na uvid. Istina je da ona živi u Zrenjaninu već više od pola veka, ali rođena je u okolini Loznice, njena matična knjiga rođenih nije ovde.
Loš osećaj je nije prevario, rodila se nevolja. Planinski zaselak u kojem je rođena više i ne postoji, takoreći, na geografskoj karti. U dugim – i brojnim – telefonskim razgovorima sa preostalom živućom rodbinom u Loznici i lozničkom administracijom, ispostavilo se da su matične knjige preseljavane – kako je nestajalo stanovništvo – iz manjeg u veće mesto, i sad je jedan deo u Gradini, a drugi jeste, izgleda u Loznici. Sestra od tetke teško hoda, ali čim grane proleće i okopni, otići će ona, nekako, do Gradine da vidi šta može da se uradi, nema tamo e-matičara, a kad zaveje u Jadru, ni poštar ne može da dopre…
Samo da je zdravlje posluži do proleća, da deci ne ostavi ovu zavrzlamu sa nepotvrđenim identitetom, ko zna na šta to može izaći…
Kad administracija pogreši, ona svoju grešku ne ispravlja sama. Moraš sve svoje životne snage da upregneš da dođeš do istine, i da joj rešenje doneseš na noge, u toplu kancelariju.
