Kada sam, kao sasvim mala, išla sa roditeljima na more kod Bogović Nane, u Kaštel Stari, prvi put sam osetila miris hlora. Nane je volela da veš bude beo, baš beo, jer u to vreme nije bilo praškova sa raznim mirisima, hvatača boja i tako to.
Kada je iz zrenjaninskih slavina potekla bela voda, bila sam baš srećna. I ne samo ja. Znam da nije bila za piće, to je bilo jasno rečeno. I osetila sam miris hlora. Osećao se povremeno i ranije u vodi, ali je voda bila žuta, žuta, a sada je bila bela, bela… Pa je pre nekoliko dana opet postala žuta. A zdrave vode se još u gradu ne napismo.
Skoro decenija i po uzaludnog čekanja, od one zabrane vode za piće zbog povišenog prisustva arsena u njoj, raznih tendera, projekata, svega tu bi, i sve to je, naravno, i koštalo. Od 2012. godine promenili smo tri gradonačelnika, direktore JKP „Vodovod i kanalizacija”. U decembru 2015. zdrava voda je obećana za osam meseci… Bunili se građani, pisalo je tada premijeru Vučiću o našim mukama Udruženje „Naš grad – naša stvar” 25. juna 2014. godine.
I ništa. Tu smo – gde smo. Usluga prečišćavanja vode za piće poverena je stranoj kompaniji, voda za piće je javno dobro, ko će se tu snaći, ko će platiti i naplatiti… Kako sve to rešiti, videće se, ali je suština u tome da oni koji su odlučivali o postrojenju za prečišćavanje vode morali su da znaju kakvi su zakonski propisi u zemlji u kojoj žive. Uzimala – davala, tek jadni mi. Kaže mi komšinica kako je bilo lepo videti u čaši belu vodu, i tako to.
Ko će sada sve ovo da rasplete, ne znam. Nisam više pametna. Samo znam da ne opada prodaja flaširane vode, da se računi redovno slažu. Znam da nam je radost zbog bele vode prekratko trajala. I ne znam dal` je voda koju možemo da koristimo, recimo, za kuvanje. Verovatno spadam u onu malu grupu Zrenjaninaca koji su povremeno i pili žutu vodu, onu od ranije. Šta sad da radim?
