piše: mr Milena Bečejac
Jednom prilikom, od žena u Tordi dobila sam dve dunje – žute, kao sunce razasuto, ono poslednje, jesenje. One su kao izvajane i stoje u sobi, na ormaru. Vidim da ih i drugi vole. Bila sam u Gradnulici, u poseti, a tamo – dunje na polici, ceo red, jedna pored druge.
Dunja – u mitologiji simbol ljubavi, sreće, lepote, neprolaznosti… Lepo je kada imate u sobi, i kada se oseti onaj blagi miris. Jeste da volim i kompot, i slatko od dunja, ali i ovako su lepe. Moja tetka više nije sa nama, ali je pravila onaj čuveni kitnkez (s), omiljenu zimsku vojvođansku poslasticu. Bila je jako ponosna na tu poslasticu. Tada sam je nešto i volela, i ne, a sada, kada moje Tete nema, jurim po Guglu i tražim recept… E, da, u osnovnoj školi prvi koraci u folkloru bili su na pesmu „Dunje ranke, kruške karamanke”, i refren se tako često ponavljo da mi je i sada u ušima. A ima o dunjama i stihova, i pesama, kafanskih, starogradskih, pop („Indeksi”).
Zimi, znao je da se u kući oseti onaj divni miris kada se na toplu ringlu stave korice od jabuke ili pomorandže (ili na plotnu „kraljicu peći” ili „smederevcu”, zavisi). Kada se jabuka oljušti, ostaje onako spiralna korica koja se stavlja na toplu ploču, pa se još nekako skvrči, a miriše predivno. Kakvi mirišljavi štapići, mirišljave sveće, mirišljave fol latice cveća – nije to to. E, sad, verovali ili ne, nije to ni žal za mladim danima, ali jesu slike iz detinjstva, koje ostaju u nekoj tajnoj fioci ili ladli ili ladlici (da ne kažem folderu) sećanja… I mirisa…
Zabeležene su i prve pahulje nad gradom. I zahladnelo je. Kažu da je dunja najbolji lek jeseni, da sadrži bogatstvo vitamina i minerala, ima tu i nekih recepata za ublažavanje kašlja. Znam da se to odnosi na sveže plodove. Ima ih na zrenjaninskim pijacama, od 80 do 120 dinara kilogram.
Moje dunje na ormaru sigurno da stajanjem gube ta lekovita svojstva. Ali još nisu izgubile onaj miris, miris detinjstva.
