Goli otok i posle Golog otoka Sloboda je za njega počela 2008. kada je rehabilitovan, dok mu je ropstvo trajalo pola veka
Sloboda je za njega počela tek 2008. godine. Tada je rehabilitovan. Ropstvo nekada najmlađeg Golootočanina trajalo je pola veka. Na „mesto zločina” vratio se šezdeset godina kasnije, 2012. Pozdravio se sa zloglasnim ostrvom. Nedavno je objavio knjigu „Ostrvo monstrum”, jednu od četrnaest. U nešto više od trećine njih je „glavni junak” Goli otok. Vuksan Knežević sa suprugom živi u Zrenjaninu, piše, objavljuje, sreće se sa čitaocima. Svakodnevno sa Golim otokom i sa pitanjem, kad se budi i kada odlazi na počinak. Zašto?
– Zato što je Goli otok zlo koje se ne bi smelo zaboraviti. Zaborav zla po pravilu je priprema za novo zlo. A Goli otok nije samo logor na ostrvu, već je to i Bileća, Lepoglava, Sveti Grgur i mnogi drugi kazamati širom zemlje. Goli otok je i Goli otok posle Golog otoka s kojim su pola veka, posle njegovog raspuštanja, živele stotine hiljada „unutrašnjih neprijatelja” i svakojakih „nepodobnika”. Hiljade žrtava u njemu i oko njega, još više pomrlih od posledica torture, bezbroj razbijenih i uništenih porodica, samo je jedna strana bilansa golootočke tragedije. Pa zar to da se zaboravi? Pogotovo kada se pravi ciljevi njegovog postojanja ni dan danas ne znaju.
Troknjižje „Ostrvo monstrum” („Krivica u neviosti”, „Unutrašnji neprijatelj” i „Ukleta ljubav”), pokušaj je autora da se golootočka tragedija, u umetničkoj interpretaciji, potpunije shvati, jer joj istoriografija nije bila naklonjena. Rekli ste jednom da je teže bilo gledati mučenja na Golom otoku, nego trpeti? Kako ste preživeli i jedno i drugo?
– Da, rekao sam! Jer to nije moglo biti samo gledanje, no i učestvovanje. Silovanje da i sam, makar i s maksimalno mogućom pasivnošću, saučestvuješ u dželatskoj sesiji, teže je i od trpljenja mučenja nad sobom, jer je u prvom slučaju bol savesti, mučenje (vađenje) duše. Preživeo sam u mladalačkom uverenju da i najgore mora imati kraj.
U POTRAZI ZA ISTINOM
Među logorašima bio je i sin vojvode Mišića i još dvojica Vaše braće? Kakvi su to „gresi”?
– Verbalni i nikakvi. Režim se čuvao od sposobnih i kritički usmerenih ljudi. Jedan od moje braće uhapšen je samo zbog toga što me je, kada sam već bio slobodan, s majkom posetio u Bosni i što je razgovarao sa mnom. Ko sve „žmuri” na Goli otok?
– Društvo u celini, a istoriografija posebno. O Golom se malo zna, pogotovo među mladima. I to što se zna, većinom su otkrili Golootočani i književnici. Zato i dan danas o njemu, njegovom mestu, ulozi i posledicama, vladaju različita mišljenja (iznuđen akt u odbrani od staljinizma, greška KPJ, prirodan akt totalitarnog Titovog režima, kontrarevolucionaran poduhvat CIJ-e uz milijarde dolara i sl.). Mali je broj onih koji Goli otok, sa svim posledicama, tumače kao događaj u kontinuitetu uništavanja već desetkovane srpske intelektualne elite po oslobođenju, ili bar njenog potpunog pasiviziranja, kako bi se Srbija držala u inferiornom položaju. Iza šutnje o tabuima i takozvane borbe protiv unutrašnjih neprijatelja i nepodobnih, skrivana je poluvekovna negativna kadrovska selekcija u svim oblastima društvenog života, koja je Srbiji nanela nenadoknadive štete. Politička vrhuška je tako obezbedila mogućnost da sama oblikuje istinu, a istoričari da pišu istoriju kako Gazda želi. Napustili ste Goli otok pred 1. maj 1951. Survale su Vas emocije?
– Brigada je narednog dana, početkom aprila, napustila Goli otok i uputila se za Bosnu. Ophrvan fizičkom iznemoglošću i emocijama zbog iznenadnog ulaska u brigadu u poslednjem času, doživeo sam nekakav neshvatljiv emocionalni stres. Odmah pošto smo se otisnuli od obale, sišao sam u potpalublje i zapahnut toplotom ljudskih tela, zapao u komu-san iz kojeg nema lakog buđenja. Posle dvadeset četiri sata, prenošenja iz broda u voz, probudili su me u Brezi gde se brigada iskrcavala, a da se ja ničega nisam sećao. Ponovni susret sa Ostrvom posle 60 godina – nema više ni Paviljona br. 10! Tu su ostaci hotela i sportskih terena za upravu… Samo je kamenje ostalo isto! I uska staza iznad mora odakle ste pomišljali da skočite 1951. godine, ako Vas ne puste!
– Na poziv lista „Večernje novosti”, posetio sam Goli otok s njihovom ekipom i još jednom proživeo sećanja na najteže dane u svom životu. Zatekao sam kamen i ruševine hala i drugih objekata koje su posle nas izgradili osuđenici po osnovu kriminala. Od tragova političkih logoraša jedva se poneki trag mogao uočiti, pa tako i samoubilačka staza za koju sam smatrao da mi je poslednji izlaz. Koliko je sramna nadoknada „štete”?
– Nije sramna samo nadoknada za pretrpljenu patnju i nanetu štetu pojedinca, no i za nemar i nepravdu koja i danas razara društvo. Za hiljade ubijenih i umorenih na Golom otoku i u vezi s njim, za nekoliko puta više pomrlih od posledica torture, za stotine hiljada neopravdano osumnječnih „unutrašnjih neprijatelja” i nepodobnih, za mnoge uništene i razorene porodice, nije odgovarao baš niko! Naprotiv, dželati su slavom, visokim penzijama i drugim privilegijama – nagrađeni i danas su, sa potomcima, tu, među uglednicima, tajkunima, diplomatama, u takozvanoj eliti, pa i među političarima. Žrtve, međutim, ostadoše uglavnom žrtve, a mnogih više među nama nema. Preostali, poniženi, povlače se, zajedno sa svojim srodnicima, po sudovima, kako bi bar neku bednu crkavicu nadoknade ostvarili. Pet puta ste operisani, dva puta bili „nepoželjan elemenat” u službi, imali problema i sa „titoistima”, i sa „autonomašima”, školovali se redovno, vojsku služili godinu i po dana, u polukažnjeničkoj jedinici brdske artiljerije, u prosveti bili analitičar…
– Dve operacije su posledica Golog otoka, a ostale zbog drugih razloga. Nastavio sam srednjoškolsko školovanje redovno i uspešno završio Univerzitet u Beogradu, vanredno, a u Armiji i na poslu, iako sa najvišim radnim ocenama, vazda me je pratio problem političke nepodobnosti. Zato mi je u dva maha uskraćivano boravište u mestima i rad u njima, sa obrazloženjem da štetno delujem na omladinu (u stvari zbog nesaradnje na otkrivnju unutrašnjih neprijatelja). Zahvaljujući bivšem školskom drugu, kog je mučila griža savesti jer Vas je cinkario, dobili ste posao u Zrenjaninu. Služba Vas je pratila…
– Verujem da se iskreno kajao učinjenog dela prema meni. A i bio sam mu potreban, jer je poznavao moje radne sposobnosti koje je mogao i sebi da pripisuje. Svoj prelazak za rukovodioca u Gradskoj upravi uslovio je i mojim prelaskom za šefa Odseka za prosvetu i kulturu, gde sam, stekavši poverenje predsednika Opštine, kasnije postavljen za sekretara SIZ-a za obrazovanje i vaspitanje opštine Zrenjanin. To je vreme kada sam, uz pomoć odabranih saradnika, uspeo da iniciram masovnu izgradnju i obnovu materijalne osnove osnovnog i delimično srednjeg obrazovanja u opštini (preko 17 objekata). Onda nastupa autonomaštvo svom silinom. Primoran sam da podnesem ostavku i pređem na rad u Prosvetno-pedagoški zavod za prosvetnog savetnika, da bi me ubrzo potom degradirali u nekoliko mahova – od savetnika, preko analitičara, zatim običnog službenika, na kraju i do tehničkog radnika. Vraćen sam na mesto savetnika po izvedenoj „jogurt revoluciji”, uz licemerje i brojna hvalisanja istih kolega kako su sve učinili da me odbrane od još goreg. Penzionisao sam se, po svojoj želji i u porodici i pisanju knjiga našao svoj mir.
GORE OD GOREG Kako ste doživeli hapšenje vašeg sina Gorana i njegovu rehabilitaciju?
– Gore i teže od onog što sam lično doživeo. Traumatičan je bio, nakon 2000. godine, i uvid u dosije?
– I više od toga. Kad sam u njemu video administrativnu presudu i to ne za neprijateljsku delatnost, no za maloletničku delinkvenciju, na tri čisto bele stranice, umesto originalne na trećini lista, izrečenu od strane nekakve vojne komisije pri jednom reonu u Beogradu gde nikada nisam bio, postalo mi je jasno šta mogu da znače dosijei u rukama UDB-e. Pozlilo mi je, kancelarija se okretala oko mene. Čim sam došao k sebi, zatvorio sam fasciklu od dosijea, a na putu do kuće smislio roman „Dosije” (IP Prosveta Beograd, 2003.). Poslednji roman predstavili ste na Sajmu knjiga u Beogradu, pa u Zrenjaninu! Kritike su odlične! Da li ste ih očekivali?
– S obzirom na renomiranost izdavača koji su visoko ocenili rukopis i prihvatili štampanje knjige o svom trošku, očekivao sam pozitivnu ocenu knjige, ali ne u ovoj meri. Otac ste Goranov, koji je trenutno ministar privrede u Vladi Republike Srbije, a deda četvoro unuka! Šta Vas još ispunjava, osim pisanja…
– Mir i ljubav u porodici pre svega, duhovno zadovoljstvo životom i postignutim rezultatima posle trnovitog puta kojim sam prinudno hodio, ljudi i društvo u kojem se krećem, te održavanje fizičke i duhovne kondicije, što za moje godine ima poseban značaj. Sledeći korak bi morao da bude scenario za film prema romanima „Ukleta ljubav” i „Osrtvo monostrum”?
– Svestan sam da su moji sledeći koraci u pisanju ograničeni i sad nemam nameru da ih planski određujem. No, to ne znači da još nešto ispod mog pera ne izađe.
OD „KRIVICA NEVINOSTI”, DO „OSTRVA MONSTRUM”
Vuksan Knežević je rođen 1931. godine u Točilovu – Raška oblast. Odrastao je u Banatskom Karlovcu. Nakon završene Učiteljske škole, završio je Filološki fakultet u Beogradu. U Zrenjaninu živi od 1961. godine gde je proveo gotovo ceo radni vek. Počeo je da piše knjige kada je otišao u penziju. Prvu autobiografsku knjigu, „Krivica nevinosti”, objavio je 1996. godine, poslednju u nizu, „Ostrvo monstrum”, 2017.
