Pa, prošao je 8. mart, Međunarodni dan žena, obeležili smo ga „svečano i radno”. Žene su dobile cveće (ponegde i vaučer) i puno lepih reči, začinjenih stihovima. Preovladavale su (dirljive) izjave o ženskoj lepoti, toplini i sposobnosti da život učini lepšim – kako je već ko umeo da sroči, ili izabere iz onolike domaće i svetske literarne baštine posvećene ženi, pošto je upravo žena nepresušna i večita inspiracija pesnika.
Od Putina do nesretnog Vulina, svi su slavili ženski princip, koji oplemenjuje, rađa, neguje, podiže, blaži, miluje, voli i nadahnjuje. Da, to su lepa ženska svojstva, neupitna i „neproblematična” od kad je sveta i veka. Od antike, pa kroz vekove do danas, nežnost, ljubav, požrtvovanost i lepota vezuju se za žene i uzdižu na nebeske i parnasovske visine. Koliko ja poznajem geografiju, demografiju i antropologiju, nema kutka na Zemlji gde to nije tako, računajući i one krajeve sveta u kojima se žene i sada pokrivaju od glave do pete da ih niko ne vidi, i gde se, po slovu zakona i običaja, tretiraju kao vlasništvo svojih očeva i muževa – i tamo se opisani ženski princip veliča i opeva.
Ali, 8. mart nije zbog toga ustanovljen kao Međunarodni dan žena. Bar ne samo, i ne prvenstveno zbog toga – gde je tu ideja da žena, kao obično, zemaljsko ljudsko biće, ima pravo da bude, ravnopravno sa muškarcima, uključena u sve društvene i političke tokove, uključujući i sferu odlučivanja, da radi i zarađuje i sopstvenom pameću kontroliše sopstveni život, isto kao i muškarac, da se njen glas, i rad, jednako vrednuje kao i njegov? Koliko je vremena, odlučnosti i žrtava, bilo potrebno da ta, tako jednostavna i poštena ideja uopšte stekne pravo na javnu proklamaciju, a teško da je, igde, u potpunosti ostvarena… Imate li i vi utisak da se, danas, svuda u svetu, ta jednostavna ideja – tiho gura u stranu i, baš zato, zatrpava nežnim stihovima? Opasne su ideje o društvenoj emancipaciji i ravnopravnosti, zar ne?
