Gledam, velikim Trgom prolazi devojčica, njenih 7-8 godina tako se lepo slažu sa tim skakutavim korakom, kojim veselo promiče u ružičastim čizmicama. Ali, nisu to obične čizmice, nego svetleće: svaki joj je korak praćen malim bljeskom, valjda je u đonove ugrađena nekakva baterija, šta li… A ona, nesvesna da privlači pažnju, potpuno je zaokupljena tom igrom svetlosti koju sama proizvodi. Bilo je rano popodne, ali novembar odmiče, dan je kratak, i već se po ćoškovima počeo hvatati mrak – tim više su njeni svetleći koraci sve upečatljiviji. Činilo se da je ceo ovaj granitom popločani Trg – prava pozornica za nju, za tu veselu devojčicu u ružičastim čizmicama, za malu balerinu.
U stvari, tako i treba da bude. Moralo bi. Za koga su gradske ulice i trgovi ako ne za nju i njenu budućnost? Mada, u mojoj ulici više nema dece, a nekada smo tu imali i zabavište. Ni u ulici mojih roditelja, a i tamo je bilo zabavište. Ni u kumovoj ulici… Generacija u kojoj bi sad mogli biti roditelji ove devojčice u svetlećim čizmicama, otišla je odavde, raselila se – ko u veće gradove, ko u bliže, ko u dalje inostranstvo, i sad pokušavaju da se tamo odomaće. O nama ovde – brinu preko društvenih mreža. Brojniji su njihovi komentari nego naši, na sve što se pojavi kao ovdašnja vest. Zato što su pismeniji od nas, i zato što su otišli ogorčeni, sa utiskom da ovde za njih nema mesta, da su suvišni i prekobrojni. Zato su ti internet komentari tako oštri i nezadovoljni. Pa će se Vučić, opet, na svojim pres konferencijama, svađati sa njima, jer je on uvek u pravu i radi 24/7, a ostali lenstvuju.
Slutim da su i ove svetleće ružičaste čizmice na nogama vesele devojčice – zapravo čizme od sedam milja. Još malo, dok devojčica poodraste, i odneće je u beli svet, preko sedam gora i sedam mora. Otići će u potrazi za boljim sutra, ka neodoljivim svetlima velegrada.
