Da, Srbija je svet. Ko ne veruje da je to tačno, preporučujem da obrati pažnju na TV emisije u kojima urednici pokušavaju da suoče funkcionere iz vladajuće partije i opozicione političare: svi govore u glas, skaču u oči i prozivaju se do besvesti – baš kao u rijaliti programima. A i u solo nastupima preovlađuje svađalački (rijaliti) ton, iako najširi auditorijum pojma nema s kim se to govornik svađa…
Upravo takav rijaliti politički stil je, sa Donaldom Trampom, definitivno odneo pobedu na američkim izborima. Dok je, recimo, njegov prethodnik, Obama, preferirao lepršaviji mjuzikl-stil, što se lepo videlo i tokom izborne kampanje (setite se samo onih širokih scenskih osmeha, da se vide do treće galerije, kojima su se Obama i Hilari međusobno preslađeno obasipali).
Ali, mjuzikl izlazi iz mode, omiljena zabava miliona postao je rijaliti šou. Rekla bih da se Srbija, ovoga puta, bolje uklapa u nove političke trendove koji se šire sa Zapada. Istok je tu i dalje nekako soc. realistički demode – one man show, ali sa šinjelom. I bez Tvitera. Dok je Trampu baš Tviter najvažniji kanal komunikacije, pa se cela politika, takoreći, preselila na Tviter. Isto kao i kod nas: doduše, naš vodeći političar se ne oglašava na Tviteru, ali jako obraća pažnju šta je ko napisao ne samo na Tviteru, nego na svim postojećim društvenim mrežama u Srbiji, redovno nas o tome izveštava i tera svoje da izdaju oštra saopštenja i drže žustre pres-konferencije. Tako da se i kod nas politički život prosto preusmerava na sajber prostor, na internet, i to sa najvišeg mesta – baš kao u Americi.
Kao što rekoh, Srbija je svet, svi zajedno ulazimo u novu, rijaliti fazu. U čemu je razlika? Zar vam do sada nisu već objasnili u čemu se razlikuje pile? Nisu? E, pa, pile se razlikuje u tome što ima jednu, a naročito drugu nogu. Kao što će to građani Venecuele vrlo brzo osetiti na svojoj koži…
