Posvećeni rad na korist naše kulture – razlog je zbog kojeg je Olivera Skoko, viši kustos u Narodnom muzeju Zrenjanin, zaslužila, na samom kraju prošle godine, priznanje ministra kulture u Vladi Republike Srbije Vladana Vukosavljevića – „Kulturni obrazac”. Na diplomi je citat Slobodana Jovanovića: „Kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmoćnost koja, takoreći, neosetno i ne nailazeći na otpor, pobeđuje”.
Kako doživljavate sebe kao „kulturni obrazac” na širokom polju kulture?
– Priznanje „Kulturni obrazac” doživljavam kao veliku čast, ali i dužnost da se prisetim svih onih koji su tokom mog školovanja i rada bili moji „kulturni obrasci”; od moje učiteljice i nastavnika u Osnovnoj školi „Petar Petrović Njegoš”, preko profesora u ovdašnjoj Gimnaziji i na Filozofskom fakultetu, do kolega od kojih sam učila i saradnika i prijatelja od kojih učim i dalje. Ako deo toga naučenog i realizovanog uspem da prenesem na nekog drugog, onda valjda i taj „Kulturni obrazac” dobija svoj pravi smisao. To vam je kao u onoj priči kada je jedan dobri čovek skinuo sa sebe svoj kaput i ogrnuo njime onoga kome je bio potrebniji. Kada ga je poklonoprimac pitao kako da mu se oduži, ovaj je rekao: „Tako što ćete, kada vam ne bude više trebao, kaput pokloniti nekom drugom kome će to, takođe značiti.” Eto, za mene je taj „Kulturni obrazac” taj kaput, to znanje koje dobijamo i darujemo drugima.
Izložbom „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić”, čiji ste autor, lane je bila najposećenija, u 2018. godini ju je videlo više od 8.000 posetilaca, a u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu gde je gostovala, čak 46.000 posetilaca…
– Zaista mi je teško da vam opišem kakva atmosfera me je dočekivala kada bih odlazila u Beograd, kako bih vodila publiku kroz izložbu. Pola sata pre početka vođenja Salon je već bio pun. Ne zaboravite, mi smo ovom izložbom vratili na kratko Uroša Predića u Beograd gde je on živeo poslednje četiri decenije svog života i odakle je taj njegov atelje prenet u naš Muzej. Pokazali smo Beograđanima šta čuvamo u našem Zrenjaninu i na šta smo ponosni. Svako svoje vođenje sam završavala podsećanjem šta ovde još mogu da vide, a da se tiče Uroša Predića; da obavezno posete Perlez, da svrate u Orlovat, da ne zaborave da je Urošev savremenik i veliki prijatelj bio i jedan Stevan Aleksić iz nekadašnjeg Modoša, a danas Jaše Tomića… Verujte, da je izložba trajala još toliko, mislim da bi oborila sve rekorde posećenosti. Spojilo se mnogo toga: ime i delo Uroša Predića, galerija SANU kao najreprezentativnija galerija u zemlji, moja želja i obaveza da to predstavim najbolje što mogu, odličan tim saradnika koji sam imala i publika koja je reagovala takvim interesovanjem i pažnjom.
Po prirodi ste radoholik, romantik, istraživač, autor dve vredne knjige, Vaše uzletne SKOKO-ve nije zaustavila ni bolest. Koja je to ljubav i energija koja sve nadjača?
– Upravo to – ljubav. Ja ne znam kako je raditi posao koji se ne voli i zbog tog svog neznanja sebe smatram srećnom osobom. Svakodnevno dobijamo prilike i mogućnosti, bar se meni tako čini, koje možemo da iskoristimo na dobrobit i sebe i drugih. Naravno, neke prilike ponekad promašite, ponekad ih ne vidite kako treba, neke vas razočaraju, neke vas okrnje. Sve su to lekcije koje nas uče strpljenju, izdržljivosti, koje nas opamete i gotovo uvek ojačaju. S druge strane, veliki Borislav Pekić je govorio da se čovek nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci loših. Ja mislim da umesto traženja razloga zašto nam se nešto dešava, bilo dobro ili rđavo, gubimo dragoceno vreme da sve sagledamo kao sopstveni benefit iz kojeg samo možemo da naučimo. To onda nadograđujete energijom i posvećenjem koje pominjete, ali bih ja tu dodala i radost. Jer ako je nema u onome što radite, džaba vam ponekad sve drugo.
Branka Jajić
