Čitavi naraštaji stasali su stičući prva znanja o sociološkim teorijama i metodama na časovima koje je za katedrom Zrenjaninske gimnazije držao profesor Nedeljko Kuljić. Slušajući njegova inspirativna predavanja o društvenim teorijama Herberta Markuzea, istorijskim nazorima Erika Hobsbauma ili kritičkim stavovima Noama Čomskog, mnogi su i sami odabrali sociologiju kao životni poziv. Posle četrdeset godina provedenih u nastavi, ugledni sociolog je prošle godine stekao zasluženu penziju, ali njegov angažman kritičkog intelektualca time kao da je samo dobio na zamahu. Sve je to doprinelo da profesoru Kuljiću krajem decembra bude uručeno prestižno priznanje – nagrada grada Zrenjanina. Povod je to za novinski razgovor. Nagrada je – kako stoji u obrazloženju – dodeljena prevashodno za četrdesetogodišnji prosvetni i pedagoški rad. S kakvim osećanjem ste primili ovo društveno priznanje?
Vest o nagradi primio sam s podeljenim osećanjima – iznenađenja i određene rezerve. Nagrade uvek nose obeležja vremena i okolnosti. One ne govore samo o dobitnicima, već i o predlagačima i odlučiocima. Danas se ovi poslednji često i ne trude da prikriju svoje pristrasnosti različite vrste, pa u redove izabranih svrstavaju ljude sasvim osobitih svojstava. Neka od tih svojstava ne smatram vrlinom. Gledam prečesto kandidate, laureate, vitezove i viteškinje s kojima se ne bih identifikovao. Otuda uz zahvalnost i rezerva. Okolnost koja mi čini čast – da je predlagač nagrade bila Matica srpska, snaži moju nadu da je svest o pomenutim rizicima postojala. Ipak, kažete da je u školskom svetu ocena generacija đaka najznačajnija mera i provera nečijeg rada…
Hajde da to prihvatimo. U ime nastojanja da održimo realan odnos prema stvarnosti, ne možemo zanemariti ni šta drugi misle o nama. Moja nemerljiva nagrada je bila to što sam četrdeset godina radio posao koji volim, u školi bogate tradicije, s pametnim i zahvalnim mladim ljudima. Ona je i danas između mene i mojih đaka u pozdravima i osmesima prilikom slučajnih susreta, u njihovim sećanjima na školske dane i pričama o profesionalnim uspesima. Kakva god da je ta „đačka ocena”, nikakve zvanične nagrade i priznanja ne mogu je pomeriti niti dovesti u pitanje. Šta je presudno uticalo na vaš profesionalni izbor?
Porodica i primeri mojih nekadašnjih profesora. Poveriću vam jedan podatak lične prirode. U prevladavanju nedoumica oko priznanja, pomogla mi je i okolnost da je pre četrdeset godina i moj otac Đorđe Kuljić, tada u zvanju višeg finansijskog inspektora, dobio Nagradu grada Zrenjanina. Njegov gotovo religiozan odnos prema školi i knjizi presudno je uticao na životni put i izbore nas, njegove dece. Možda će i ovi podaci, nakon četrdeset godina, biti zanimljivi nekom mom potomku. Možete li nam u nekoliko rečenica predočiti svoj stav o stanju u savremenom obrazovanju?
Prilike u školstvu su (i bez socioloških uvida) javnosti dobro poznate. One se ne razlikuju od stanja u drugim značajnim oblastima društvenog života. Opšta je saglasnost da u zajednici razgrađenih institucija, opljačkane ekonomije i neutemeljenog sistema vrednosti – drugačije ne može biti ni u obrazovanju. Nije ovo vreme naklonjeno školi. Razlike se pojavljuju kada se postavi pitanje uzroka i odgovornosti za takvo stanje, kada se pokuša ukazati na konkretne primere. To uvek nosi rizik uključivanja u stranačko-političke prepirke i beskrajne relativizacije. Možete li to malo detaljnije obrazložiti?
Ako gledate šta danas uče i znaju deca u školi, vidite budućnost svoga društva. U svim zemljama sveta škole imaju dva osnovna zadatka. Prvo, da mladima dokažu da je sticanje znanja i neprestano usavršavanje zahtev vremena u kome živimo i vrhunski princip našeg rada. I drugo, da ih uče da vole svoju zemlju, iz čega proizlazi obaveza da svi bdimo nad njenom sudbinom i budućnošću. Ponosni na svoju istoriju i pretke, đaci u Americi svakog jutra izgovaraju sledeće reči: „Zavetujem se na vernost zastavi SAD i republici koju ona predstavlja, jednoj naciji pred Bogom, nedeljivoj, sa slobodom i pravdom za sve”. Na svoj način to kaže i Vladimir Putin: „Moralni orijentir za omladinu u Rusiji treba da budu patriotizam i ljubav prema otadžbini … Od toga kako vaspitavamo omladinu zavisi da li će Rusija biti u stanju da sačuva samu sebe i napreduje”. Kinezi u škole uvode predmet „Patriotizam”. Situacija je kod nas nešto drugačija?
U škole u Srbiji uvodi se seksualno obrazovanje i slave ksenomanija i multikulturalizam, a samoporicanje i autošovinizam ističu se kao modernost i otklon od zala prošlosti. Treba li onda da čudi otpor prema potrebi da se govori o NATO agresiji 1999. ili nedavno odbijanje profesora istorije u Zrenjaninskoj gimnaziji da posveti čas pogromu nad Srbima na Kosmetu 2004. godine? Treba li da čudi odnos prema ustavnoj obavezi da se službena dokumenta ispunjavaju ćiriličnim pismom? Kakav je tek rezultat nesputanog propagandnog delovanje lovaca na ljudske duše iz NVO sektora? Šta reći o sistematskoj primeni metoda manipulacije na decu i primeni postulata eksperimentalne psihologije na kojima ta manipulacija počiva? Sve nas to vraća na pitanje uzroka ovakvog stanja?
Treba naglasiti da je stanje u školi posledica, a ne uzrok opštih nedaća. Osim teških vremena, za nama su i reforme i eksperimenti sa obrazovanjem koji su ga unazadili. To je cena iluzije političkih skorojevića da s njima počinje istorija, rezultat nepoštovanja tri veka iskustva modernog obrazovanja. Na primer, poslednju, takozvanu „Gašovu reformu”, finansirala je Svetska banka. Otkuda interes Svetske banke za srpsko obrazovanje? Kakva je uzročno-posledična veza između fondova ove moćne institucije i entuzijazma nosilaca neosmišljene reforme? Tu je tajna raznih „projekata”, edukacije, evaluacije, inkluzije i sličnih prozrenja. Tu je rodno mesto priučenih tranziciologa, estradnih i sponzorisanih promotera novog obrazovanja. Nedavno sam ih, radi boljeg razumevanja njihove instrumentalne uloge, nazvao „montažno-demontažnim tipovima”. Govorite o „trijumfu političke, turističke i trgovačke pedagogije”…
O tom trijumfu svedoči okolnost da je u godinama reforme za programe stručnog usavršavanja usvojen mnogo veći broj predloga koje je nametao NVO sektor, nego onih koje su predlagale naučne ustanove. To su razlozi zbog kojih sindikalizam i stranačko-politička nadgornjavanja često prevashode druga pitanja u školi. Uz sve to, činjenica da je udžbeničko izdavaštvo prepušteno tuđim, neretko neprijateljskim interesima, a pravo izbora udžbenika posredovano sitnim koruptivnim podvalama (pokloni, računari, seminari), objašnjava zašto se ponekad (dr Dragoljub Petrović) govori i o „oblicima pedagoške prostitucije”. Čemu se možemo nadati ako nepovoljne okolnosti potraju?
U školama još ima ljudi koji predano i po savesti obavljaju svoj posao. Mnoge stvari još funkcionišu po inerciji. Najstameniji činilac u današnjem sistemu obrazovanja jesu entuzijazam i sposobnosti učenika. Ipak, potraju li ove neprilike, posledice će se tek osetiti. Vrednosti o kojima učimo u školi sudaraju se sa realnim životom, sa svetom u kojem se duhovno bezličje nadoknađuje materijalnim postignućem. U školi učimo da znanje pomaže oblikovanju slobodnih ljudi, sposobnih da se odupru manipulacijama različite vrste, a naši đaci se već na prvom koraku susreću sa stranačkom podobnošću i podmićivanjem pri zapošljavanju. Ili – da to ilustrujemo primerom bliskim ovoj sredini – kako da govorimo o učenju na trajnim vrednostima kada svaki primitivni političar (poput novosadskog kabadahije čiji su istupi redovno kombinacija psovki i priče o novcima) može bez odgovornosti da javno izvrgava poruzi najviše kulturne i naučne institucije i ličnosti našeg naroda? Šta da očekujemo? Da njegove lokalne koterije izrade regionalnu redakciju nacionalne istorije ili odlučuju o opravdanosti uključivanja dela Ćosića, Tolstoja i Dostojevskog u programe književnosti? To je realni poredak stvari u odnosu između obrazovanja i politike.
