Ispalo je da je 1. aprila osvanuo lep i sunčan dan. Grad opran i čist (dva dana ranije dolazio je Aleksandar Vučić!), fontane rade, u izlozima laka, cvetna garderoba, žene skinule čizme, jakne se još nose, ali, bogme, prođe i poneki momak u kratkim rukavima… Doduše, ako napraviš veći krug u prolećnoj šetnji, primetićeš da nisu baš sve ulice jednako očišćene (nije Vučić svuda prolazio) – ali dah novog godišnjeg doba prekrio je Banat. Leto je pred nama i, što se mene tiče, to je već ozbiljan razlog za porast optimizma.
Kada je prošle godine konačno obelodanjeno da će Zrenjanin postati veliki centar gumarske industrije, moram priznati da me je potrefio jak udar pesimizma. Sve, sve – ali gumara! Teška hemija, čađ, zagađivanje, nije to perspektiva koju bismo želeli za ovu decu što sada rastu, džaba ti bilo ulaganje od milijardu dolara… U međuvremenu smo dobili uveravanja da će ta fabrika biti najmodernija, sa svim standardima zaštite životne sredine… Što me nije previše utešilo. Obećanja su obećanja, a čađ je čađ (i sve što uz nju ide). Mada, možda taj kineski „Linglong” neće ni doći. Zar nam nisu najavljivali i kargo aerodrom i fabriku lakih letilica, pa ništa…
Najviše me ohrabrio moj kolega Saša: Kinezi će, govorio je Saša, praviti takvu fabriku da ona bude njihov izlog prema Evropi, nešto najbolje po svim parametrima. Da, njegova argumentacija ima smisla. Zagađivačku industriju mogu da instaliraju svuda u Kini, i da im bude jeftinije. Ovde – na pragu Evropske unije, želeće da se prikažu u najboljem svetlu, zar ne? Ne toliko zbog nas i naše ekologije, nego zbog svog prestiža, evropske ulaznice koju time kupuju.
Još se nekako lomim između te dve stajne tačke, pesimistične i optimistične. Predsednik kompanije „Linglong” Vang Feng i Aleksandar Vučić položili su u subotu kamen-temeljac za tu veliku investiciju, scena je bila svečana, sva u crvenom, valjda to sluti na radost (još od neolita crveno je na strani života), predočeni rokovi da stvar krene su kratki… A i proleće je ozbiljno krenulo…
