Ekonomsko osnaživanje mladih – najvažniji zadatak
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Broj stanovnika u Srbiji je prema popisu iz 2002. godine iznosio oko 7,5 miliona. Petnaest godina kasnije, sredinom 2017. godine, u zemlji je bilo blizu pola miliona žitelja manje (oko 7 miliona stanovnika). U našoj zemlji je prisutan izrazito negativan prirodni priraštaj (razlika između rođenih i umrlih). Tokom perioda od poslednjeg popisa 2011. do 2017. godine umrlo je oko 255 hiljada ljudi više nego što ih se rodilo, odnosno u proseku je negativan prirodni priraštaj u pomenutom razdoblju (2011-2017) oko 36,5 hiljada ljudi godišnje.
Prosečna starost stanovništva se u Srbiji povećala sa oko 40 godina 2002. na čak 43 godine 2017. godine. Na činjenicu da je stanovništvo naše zemlje sve starije, ukazuje i povećanje tzv. indeksa starenja, koji predstavlja odnos (količnik) broja starog (60 i više godina) i mladog (0-19 godina) stanovništva. Naime, indeks starenja je 2002. godine bio oko 99 (bilo je nešto malo više mladog nego starog stanovništva), dok je 2017. godine iznosio čak 141,6 (što znači da starog stanovništva ima 41,6% više nego mladog).
Stopa nezaposlenosti mladih u Srbiji je veoma visoka. Čak je oko 2,5 puta veća od prosečne stope nezaposlenosti u privredi, a duplo je veća od stope nezaposlenosti mladih u EU. Još više zabrinjava to što više od polovine mladih koji su nezaposleni (a žele da rade) posao traži duže od godinu dana.
Dakle, na tržištu rada, kategorija mladih (15-29 godina starosti) predstavlja posebno osetljivu i ranjivu grupu. Na njihov nepovoljan položaj u pogledu lakoće zapošljavanja deluje nekoliko faktora. Prvo, mladi su tek izašli iz sistema školovanja, tako da nemaju odgovarajući socijalni kapital (mrežu poznanika), odnosno bazu kontakata pomoću koje bi lakše i brže mogli da pronađu posao. Pored toga, mladi često ne raspolažu odgovarajućim radnim iskustvom, koji poslodavci navode kao eliminatorni kriterijum prilikom raspisivanja konkursa. Tako oni upadaju u svojevrsnu „zamku neiskustva”, iz koje je veoma teško izvući se (najteže je doći do prvog posla). Uz to, mladi često spadaju u kategoriju izdržavanih lica – besplatno stanovanje i „džeparac” koji dobijaju od roditelja destimulišu ih da aktivnije traže posao. Sa druge strane, poslodavcima se ne isplati da angažuju nekoga ko ima veoma malo specifičnih i praktičnih znanja, tako da je zapošljavanje nekoga bez iskustva, po pravilu, skuplje u odnosu na nekoga ko već ima odgovarajućeg radnog iskustva.
Sve ovo dodatno produbljuje problem, pošto rezultati brojnih studija ukazuju na to da nezaposleni propuštaju priliku da usvajaju moderna/savremena znanja tokom rada, zatim da se njihova znanja stečena tokom procesa obrazovanja smanjuju (zastarevaju), te da se njihove prilike da će pronaći odgovarajući posao u budućnosti smanjuju.
Pored ovih ekonomskih, postoje i mnogo šire sociološke i psihološke posledice dugoročne nezaposlenosti (socijalno isključivanje, loše psihičko zdravlje, odlaganje zasnivanja porodice, napuštanje zemlje itd.). Stoga, fokus svih javnih politika bi morao da bude na trajnom poboljšavanju uslova i perspektiva za (samo)zapošljavanje mladih i jačanju njihove ekonomske pozicije.
