Nakon nekoliko godina pauze domaća publika ponovo ima priliku da pogleda „Don Žuana” – kultnu predstavu Dramske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, u režiji proslavljenog Igora Vuka Torbice – i maestralnog Ivana Đorđevića u naslovnoj ulozi.
Ovaj komad je doživeo veliku popularnost na scenama u regionu. Torbica je sa velikim uspehom još jednom oživeo Molijerovog Don Žuana, ali u 21. veku. Pre nego što se išta kaže o tom novom Don Đovaniju, mora se reći nešto i o vremenu u kojem se našao.
JUNAK MODERNOG TEATRA
Period 20. i 21. veka vreme je velikih nemira i kriza, posebno intelektualnih, moralnih i egzistencijalnih. Čovek je sveden na plutajućeg subjekta, izgubljenog individualistu koji ne pronalazi slamku spasa. Džejms Džojs je ovaj fenomen nazvao „čovek ostrvo”, definicijom kojom bi se mogao opisati i Don Žuan 21. veka.
Torbičin junak savremenog teatra zadržava suštinu Molijerovog, ali je područje njegovog delovanja izmenjeno. Više ne osvaja da bi zadovoljio svoj eros, jer je ideal ljubavi i lepote odavno izgubio svoj smisao. Ne putuje od grada do grada, željan avanture, već luta, tražeći davno izgubljenog sebe.
Bačen u novo vreme, nema koga da osvaja, gde da ide, osim da se jednolično vrti u krug. Džojs je „Uliksom” razorio drevni mit o Odiseju, hrabrom kralju Itake. Torbica je to učinio sa mitom o Don Žuanu, velikom zavodniku. Razorio ga je i ogoleo pred publikom dotle da su i on i Zganarel slični Beketovim junacima, protagonistima tetara apsurda, Vladimiru i Estragonu, individualcima koji čekaju ono što nikad neće doći.
Uloge su poverene Ivanu Đorđeviću i Dejanu Dediću koji su maestralni scenski dvojac.
ZGANARELOVA TRANSFORMACIJA
Lik Zganarela u savremenoj adaptaciji doživeo je najveću transformaciju. Da bi ih približio Beketovskom teatru, Torbica je morao da izbaci kritički domen Zganarelovog teksta, što i nije najbitnija karakteristika koju je ovaj lik doživeo, već njegova psihološka metamorfoza. Prešao je put od dogmatski uplašenog sluge koji oštro kritikuje svog gospodara i zgražava se nad njegovim postupcima do buntovnika koji ga u svemu podržava i opravdava. Od književnog Zganarela Torbica je stvorio lik Guzmana, vernog i pomalo dosadnog pratioca glavnih junaka kojeg tumači Dejan Karlečik.
Uloga Dona Elvire, Don Žuanove razočarane supruge, pripala je Sanji Radišić.
Don Karlosa tumači Miljan Vuković, Don Alonsa Zvonko Gojković, Don Žuanovog oca Luja Prvoslav Zakovski, a Franciska Jovan Torački. Simpatične Šarlota i Maturina su Edit Tot i Jelena Šneblić Živković, a Pjero je Stefan Juanin. Mirku Panteliću dodeljene su uloge gospodina Dimanša i Debelog Luke. Devojku igra Jelena Kesić.
Predstava, iako u savremenoj adaptaciji, ipak zadržava Molijerovo jedinstvo radnje, kao neizostavnu komponentu, dok scenski odstupa od klasičnog doživljaja. Kostimografija je takođe prilagođena. Don Žuan nije obučen u gospodsko, zlatom vezeno odelo, nema periku i lokne poput uglađenog plemića, već se pred publikom pojavljuje kao običan momak kojeg srećemo na ulici ili društvenim mrežama.
TRIJUMF APSURDNOSTI
Savremeni Don Žuan i Zganarel oslikavaju razarajući fenomen koji dobrim delom dominira u 21. veku. Najistaknutiji je u sferama društva, kulture i umetnosti, a to je nihilizam. Trijumf apsurdnosti jeste kraj predstave. Don Žuan silazi u grobnicu kapetana kojeg je ubio da sa njime večera. Scena je identična onoj u književnom delu. Međutim, tu istu grobnicu u predstavi Don Žuan napušta prkosno, živ i zdrav. Nastavlja svoj jednolični, monotoni put, „čekajući Godoa”, tražeći ono što ne može pronaći u začaranom krugu svoje bezizlazne apsurdnosti. Izbegava kaznu za sva svoja nedela, jer je nebo nad savremenom svakodnevicom odavno zatvoreno. Bog ostaje u svom obitavalištu rajske transcedentalnosti, a na zemlji vladaju neka nova, mnogo drugačija pravila.
I pored svih izmena i metamorfoza, Don Žuan ostaje spomenik i nosilac jedne univerzalne, besmrtne legende koja prkosi i opstaje, kao i njegov neugasivi eros.
