Pošto odavno negujem običaj da posmatram ljude dok prolaze ulicom (u pokušaju da uočim spoljašnje znakove i gestove koji će mi pomoći da rekonstruišem, onako za sebe, njihov unutrašnji svet i život), primetila sam da ih je sve više koje zatičem, tako u prolazu, u poslovnoj komunikaciji putem mobilnih telefona. Ranije su to najčešće bili privatni razgovori (šta ima, kako si, sad sam kod banke, stižem za 10 minuta, do: ona njena sestra od tetke i strina moja kaže…). Poslednjih meseci, eto, primećujem da su ti slučajno ulovljeni odlomci puni neke menadžerske terimonologije, fajlova, foldera, partnera, kontaktiranja… I ton se promenio, vidiš da to nije prisni poznanički, laički, već daleko zvaničniji, formalniji. Lako mi je da zamislim da su to ljudi koji rade od kuće, upućeni na skajp, zum, konferencijske veze i, naravno, mobilne telefone. Pa kad izađu na ulicu, hteli-ne hteli (pronađu ih), i posao ponesu sa sobom. Mobilni telefon je takva alatka, gde god se zatekneš, u tom momentu to može da ti se pretvori u radno mesto. Pandemijski uslovi učinili su da se deo kancelarijske atmosfere, primećujem, preseli i na pločnike, kad nam već savremena sredstva komunikacije to dozvoljavaju (a korona diktira). Jedni poslovi, dakle, izlaze na ulicu. A sa druge strane, deo poslova koji se, po prirodi stvari, odvija na ulici – nestao je iz moje okoline. Na prilazima pešačkom mostu, sa obe strane Begeja, bilo je nekoliko mesta na kojima su redovno stajali neki ubogi ljudi, prosjaci, sa kutijom u ruci – da im se udeli koji dinar. Ko prosi, dolamu da nosi, podaj mu, govorila je moja svekrva. A svakog od njih, koje sam tamo redovno zaticala, život je teško obeležio velikom mukom. Ali su svi oni, jedan po jedan, meni neznano zašto, nestali sa ulice. Bojim se da je i to učinak korone…
