Sveštenike i učitelje nekada je narod posebno cenio, a oba zanimanja su tesno skopčana sa školom i obrazovanjem. Sveštenik, kao duhovni pastir, držao je veronauku (katihizis), dok je ostale predmete: matematiku, maternji jezik, poznavanje prirode, geografiju (zemljopis) i istoriju, predavao učitelj. Deca su na njih gledala kao na druge roditelje i jednako ih poštovala.
Dejan Bošnjak, penzionisani učitelj rodom iz Melenaca, nije se bavio samo pozivom za koji se školovao. Nisu mu bile strane mnoge druge aktivnosti kao što su gluma i muzika u kulturno-prosvetnim društvima, sport, telegrafija, fotografija, film, pisanje tekstova za razne listove i stručne časopise. Danas, kada je na pragu devete decenije života, svoje aktivnosti preneo je i na društvene mreže i ozbiljno „zagazio” u svet virtuelnih tehnologija.
OD PISAĆE MAŠINE DO RAČUNARA
– Po završetku učiteljske škole radio sam u osnovnim školama u Perlezu, Čenti i Kumanu, a od 1960. godine do penzionisanja u Zrenjaninu.
U struci sam se najviše bavio muzičkim, likovnim i filmskim stvaralaštvom učenika jer su to bile i ostale oblasti koje su i mene zanimale. Odlazak u penziju nije mi teško pao. Nastavio sam da pišem i objavljujem tekstove, a dosta vremena sam posvetio i unucima. Čim su oni malo poodrasli, uputili su me u tajne rada na kompjuteru.
Pisaću mašinu, na kojoj sam radio duže od 40 godina, zamenio sam kompjuterskom tastaturom. To je bilo veoma lako, jer kucam sa svih 10 prstiju, „na slepo”. Tako sam nedavno, na moderan način, završio svoju poslednju knjigu „Tamo-amo po Banatu”, uz pomoć unuka. Jedan je grafički rešio korice, drugi je uradio korekturu – započinje priču Dejan Bošnjak.
Internet je zavoleo jer može da pronađe korisne tekstove i kvalitetne emisije koje je nekada voleo i redovno pratio. Potom je rešio da ode i korak dalje i napravi Fejsbuk profil, a od nedavno ima i Instagram nalog.
– Moja supruga Miloranka je, pre venčanja, obećala da će mi „u miraz” doneti kameru „Super 8”. Nakon svadbe, rešila je da ipak kupi nameštaj umesto nje. Pre nekoliko godina setila se obećanja, pa mi je, u zamenu za kameru, kupila kompjuter – kaže stari učitelj koji veoma dobro „pliva” u savremenim vodama.
DRUŠTVENE MREŽE – PROZOR U SVET
Trenutno učestvuje u radu nekoliko virtuelnih grupa vezanih za istoriju našeg grada i škole „Dr Jovan Cvijić” gde postavlja stare fotografije kojima se veoma raduju bivši đaci. Kako je Dejan Bošnjak „učitelj svuda i na svakom mestu”, često opominje sagovornike na Fejsbuku ako su nepismeni ili nepristojni.
Njegovo ogromno znanje o Zrenjaninu i značajnim ličnostima našeg grada u sportu, kulturi, umetnosti, prosveti, potkrepljeno je fotografijama i podacima. To je neprocenjivo za sugrađane koji žele da nešto više saznaju o istoriji Zrenjanina i Banata.
– Počeo sam da se školujem koristeći tablicu i pisaljku, ali celog života pratim nove tehnologije. Na nagovor starijeg unuka „otisnuo sam se” i na „Jutjub”. On je presnimio moje radio-emisije i napravio mi zvanični Jutjub kanal. Često mi se javljaju i nepoznati ljudi da kažu kako su oduševljeni pričama „Uz nedeljni ručak” – kaže naš sagovornik.
U prilog tome ide i činjenica da je mnogo stvarao, a to i danas neumorno radi. Često evocira uspomene, seća se nekih davnih vremena koja su ostavila značajan trag. Za njega poseban period zauzima saradnja sa novinama i časopisima.
– Pisao sam za novosadski „Dnevnik”, list „Zrenjanin”, „Zrenjaninske novine”, „Zrenjaninski preduzetnik”, „Zavičajac”, „Mokrinske novine”, „Novo vreme” i „Nove kikindske novine”, Književni časopis „Ulaznica”, a imao sam i tekstove u stručnim časopisima „Pedagoški život” i „Naša škola”.
Moje kratke osvrte pamte i „Dnevnik”, „Politika” i „Večernje novosti”.
List „Prosvetni pregled” i časopisi za decu „Tik-tak” i „Neven” štampali su nekoliko mojih kompozicija za decu. Svuda sam bio dobro primljen, sticao iskustva i prijatelje za ceo život i nijednu saradnju nisam prekinuo, a da me u redakciji „pamte po zlu” – kaže naš sugrađanin.
NOVINAR, FOTOGRAF, PISAC…
Knjiga „101 As”, o osnivačima predratnih zrenjaninskih fudbalskih klubova i istaknutim zrenjaninskim fudbalerima, plod je višegodišnje saradnje sa listom „Zrenjanin”. To je i prvo delo o zrenjaninskom sportu u kojem je objavio ambleme klubova, kao i razgovore sa osnivačima fudbalskih kolektiva.
Za list „Zrenjanin” pisao je višegodišnji serijal „Likovi prosvetnih radnika” i „Tamo-amo po Banatu”, od tih tekstova je nastala i knjiga koja je doživela više izdanja.
Učiteljski poziv pratila je i ljubav prema fotografiji. Prvu je napravio 23. jula 1952. godine i od tada počinje njegova ozbiljnija aktivnost u ovoj oblasti.
– Ponet oduševljenjem za filmsku aktivnost zajedno sa Dušanom Đurinom, osnovao sam 1971. godine Gradski kino-foto klub „CD-13”, koji je zabeležio značajne uspehe, ne samo na jugoslovenskim, već i na međunarodnim festivalima. Naziv je dobio po adresi na kojoj se nalazio – Cara Dušana broj 13. Sasvim jednostavna ideja za naziv – priseća se Bošnjak.
Učitelj Dejan je bio i član žirija na više filmskih festivala dece i omladine Vojvodine, a dvojica njegovih učenika iz OŠ „Vladimir Nazor” bili su prvaci Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Štampane su mu dve zbirke muzičkih kompozicija za najmlađe, a većina tih pesama je izvođena na mnogim festivalima muzike za decu. Kompozicija „Proleće” koju je napisao otvorila je festival „Beogradsko proleće” 1984, a „Doći ću ti ko u staroj pesmi” „Zlatnu tamburicu” 1991. godine.
PAMTI POZNATE ZRENЈANINCE
Smatraju ga hroničarem grada, poznavaocem prilika, ali on kaže nešto sasvim drugo.
– Nisam se studiozno bavio hronikom grada! Jednostavno sam imao dobro pamćenje i nekada argumentovano pisao ili govorio o događajima i ljudima. Poštovao sam i poznavao mnoge ljude iz ovog grada i povremeno kontaktirao sa njima. Na primer, sa doktorom Kamenkovićem sam se često sretao, a oduševio me je kad smo supruga i ja šetali u kolicima bebu. Čestitao nam je na kćerki i u kratkom razgovoru dao neke savete. Ja, začuđen, pitam kako zna da je ćerka, a žena mi reče da je poznao po roze ćebetu.
Doktora Jovu Popovića, kompozitora pesme „Ko t` pokida sa grla đerdane” često sam sretao i uvek je bio raspoložen za priču, kao i pisca Milana Tutorova. Imali smo često i suprotna mišljenja, nekad i vrlo glasna, ali smo se uvek lepo rastajali. Sećam se i glumca Save Damjanovića koji je znao da nas zapazi u parteru i samo nama znanim pokretom da nas sa pozornice pozdravi. Drugovao sam sa Ivanom Lerikom koji je, osim poznatog pozdrava skidanja šešira, uvek imao i kratak komentar prilikom susreta. Pamtim i Dragoljuba Čolića, najpoznatijeg hroničara našeg grada koji je uvek bio raspoložen i za duži razgovor. Mnogo ih je, a mnoge je Grad zaboravio – kaže učitelj Dejan Bošnjak.
NAGRADE NISU IZOSTALE
Dejan Bošnjak je rođen 1. septembra 1933. godine. Osnovnu školu završio je u Tarašu, nižu gimnaziju u Zrenjaninu, a učiteljsku školu u Vršcu i Kikindi. Pedagošku akademiju upisao je u Ljubljani, a kasnije, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu studirao je na grupi pedagogija-psihologija. Za svoj rad i izuzetne rezultate u vaspitno-obrazovnoj delatnosti dobio je priznanje „Partizanski učitelj”, a Nagrada grada Zrenjanina pripala mu je 2013. godine.
Miroslava Malbaški Foto: Arhiva porodice D. Bošnjaka
