Ima tako nekih događaja koji ostavljaju tragove. Jednostavno, niste ni svesni toga, znate koliko vam je bilo lepo kada ste se napili sa tog izvora lepote i energije, a ipak je potrebno da se nešto dogodi da ožive sećanja… Zrenjanin, glavna ulica, 21. mart 2015. godine. Podne, a ulica puna ljudi, prepuna. Koncert „Parnog valjka”. I prva pesma – „Nema predaje”. Cela postava grupe. I Aki: Nema predaje, ovo srce to ne priznaje…
Januar, 22. godina 2022. Aleksandar Aki Rahimovski zauvek je zaspao, kako su to objavili drugovi iz grupe, s neopisivom tugom u srcu. I tuga se uselila u srca nas koji smo bili deo te gradske priče, i svih koji su voleli pesme „Parnog valjka” koje je samo Aki mogao da otpeva tako, s dušom.
Tog marta, bina je bila kod „Vodotornja”. Publike je bilo ispred bine, duž glavne ulice, u baštama kafića, na balkonima, oslonjene na prozorima, načičkane na krovu nekada znane „Tekstilove zgrade” koja se, kao i čuveni Vodotoranj, ušunjala u staro gradsko jezgro. Bilo je mnogo mladih koji su pevali i snimali koncert telefonima, deca su bila na ramenima očeva, oni maleni su spavali u kolicima, uljuljkani pesmom i prvim prolećnim suncem, oni stariji i još stariji sedeli su u baštama i uživali uz kaficu… Jer, „Moja je pesma lagana”. I za sve generacije – na jednoj proslavi, mali maturanti su pevali „Zastave”. One zastave koje su uvek iste boje jer nad njima ljubav caruje … I nikad na pola koplja.
Grad je blistao prolećem, i sve se uklopilo – koncert za nezaborav i pre svega – ljudi. Jer, grad su zapravo oni koji, uprkos svemu, žive u njemu i vole ga. Oni mu daju dušu, i čine da traje vekovima koji su za nama… Ljudi koji znaju da, kao tada, prepoznaju čistu emociju i da je podele sa sugrađanima.
„Kapne dan, pa dođe noć/prođe noć pa kapne dan/korak napred, pa nazad dva/ode godina…”. Otišao je i jedan bajkoviti martovski dan… U prolazu, između naše svakodnevice i snova…
