Njegov profesionalni rad je jasno dokumentovan i dostupan javnosti. Zastupljen je kroz hiljade vrednih fotografija na novinskim stranama, razglednicama, katalozima, publikacijama, koje zajedno čine svojevrsnu istoriju razvoja Zrenjanina.
Leptiri i insekti su često pozirali pred njegovim objektivom, a njihove slike nalaze se u mnogim naučnim knjigama. Prve fotografije Ivan Pančić objavio je još 1965. u časopisu „Foto-kino revija”, a tri godine kasnije i u listu „Zrenjanin”. Kao sportista u mladosti, ostavio je naročitog traga u oblasti sportske fotografije za koju je dobijao i međunarodna priznanja. Sa posebnim osećajem za detalj i sportski trenutak, neumorno je snimao vrhunske, svetski poznate atlete, ali i pionire i poletarce. Beležio je takmičenja od velikih sportskih borilišta do najmanjih lokalnih terena.
Na foto izložbama „ŽISELA” (Salon umetničke fotografije život sela) u Omoljici pod pokroviteljstvom Foto saveza Srbije, osvojio je dva zlatna, četiri srebrna i dva bronzana suncokreta i dve pohvale. Njegove fotografije su učestvovale na raznim izložbama, konkursima širom sveta i krase više od 120 stranih i domaćih novina i časopisa.
Danas, iako je u penziji, i dalje s velikim žarom i energijom beleži i objavljuje fotografije sa brojnih događaja u gradu i okolini. Želja mu je da ove godine kruniše rad retrospektivnom izložbom u velikom salonu Narodnog muzeja.
Prošlu godinu završili ste kao laureat Nagrade Grada Zrenjanina. Koliko Vam ona znači?
– Veoma sam počastvovan što me je Grad Zrenjanin, u kojem sam rođen i koji neizmerno volim, nagradio. Ovekovečio sam ga na svojim fotografijama, koliko sam mogao i koliko se u ono vreme smelo. Dosta njih napravio sam krišom. Tako sam, svojevremeno, snimio i most na Berberskom. Sada je ta fotografija prava retkost. Ima mnogo onih koje su zabeležile hroniku i grad, koji nestaje i menja se. Danas ne možemo ni da zamislimo koliko je lepih građevina srušeno u samom centru. Trudio sam se da to „uhvatim”, te sam snimio i zidanje Vodotornja.
Prvu fotografiju u nekadašnjem „Medisonu”, danas hali „Zvonko Vujin”, napravili ste na Prvenstvu u gimnastici za žene. Da li je to bila prekretnica u Vašem radu?
– Bio je to za mene nezaboravan događaj. Tada sam snimio prvu ozbiljnu sportsku fotografiju, dok sam u boji uradio 1968. na Sletu, koji se održavao na vojnom stadionu. Posle toga nema sporta koji nisam fotografisao. Bio sam 1981. na Spensu, na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu, Adi Ciganliji kad je bilo Svetsko prvenstvo u veslanju. Najdraže su mi ipak fotografije koje sam snimio u Zrenjaninu 2013. godine. Za njih šest sam kasnije dobio prvu nagradu na jednoj izložbi.
Teško je posle svega reći koja mi je najdraža, ali se neke izdvajaju. Jedna od njih je dobila Gran pri za sportsku fotografiju. Uslikao sam je u „Medisonu”, na košarkaškoj utakmici Proleter – Crvena zvezda. Na njoj je legendarni Ljubodrag Duci Simonović.
Niste fotografisali samo sport…
– Dugo sam tragao za pravom seoskom peći, koju bih fotografisao. Pozvao me je jedan komšija i rekao da je poseduju njegovi roditelji u Tordi. Imao sam tada kola pa smo ubrzo i krenuli. Kada smo stigli zatekao sam peć i ambijent kakav sam tražio. Dočekao me je gazda sa ženom. Išao je oslanjajući se na štake. Fotografisao sam ih i nastala je jedna lepa priča. „Ispucao” sam ceo film. Dobio sam mnoge, možda i najviše nagrada upravo za njih.
Vaš objektiv beležio je mnoge pejzaže… Koji Vam je ostao posebno u sećanju?
– Još jedna koja mi je veoma draga nastala je u Mađarskoj, na pustari. Zamolio sam ondašnjeg čobanina da ga fotografišem. Hteo je da bude jedinstven. Podigao je jedno janje i stavio ga na ramena. Bila je to vrlo dobra fotografija. Slao sam je na razne konkurse i dobijao brojne nagrade. Bio sam srećan jer sam snimio nešto unikatno, kako sam ja tada mislio. Kasnije, kada sam posetio jednu izložbu u Beogradu video sam figuru za koju piše da je stara oko dve hiljade godina. Predstavljala je pastira koji drži janje, baš kao na mojoj fotografiji. Ta neka jedinstvenost pala je u vodu u nalaženju motiva, ali je bila originalna u fotografskom smislu.
U poznati zrenjaninski Foto-klub „CD-13”, koji je proslavio 50 godina postojanja, došli ste sa iskustvom. Gde ste pre toga „učili zanat”?
– Pre učlanjenja upisao sam se u Foto-klub „Zrenjanin”, gde je sekretar bio čika Kiš. Pamtim ga po brkovima i luli iz koje je uvek kolutao dim. Kad sam se upisivao, video sam da ima dosta članova. Na stolu je bilo puno pozivnica za razne fotografske izložbe. Želeo sam da učestvujem, pa sam pitao i kolege da zajedno pošaljemo radove. Niko nije hteo. Rečeno mi je da mi je bolje da slikam drugove i da od toga nešto zaradim, nego da slike šaljem na konkurse, jer to košta. Priznajem, razočarao sam se.
Ubrzo potom u novinama sam pročitao da je počeo sa radom novi Foto-klub „CD-13”, u ulici Cara Dušana 13. Po tome su i dobili naziv. Iako su imali nove prostorije, vremenom je sedište Kluba preseljeno u Miletićevu ulicu, gde su nastavili sa radom.
Po čemu pamtite Klub?
– Samo po dobru. Bilo je to 1976. godine. Tada me je dočekao Vladimir Nedeljkov, koji je bio sekretar. On me je upisao. Bio sam sedamdeset i neki član, ali je atmosfera bila sasvim drugačija, jer su svi, posebno Vladeta Milojević, bili zainteresovani da učestvuju na izložbama. Meni se to naročito svidelo.
Već 1977. bio sam fotoreporter referent i tada sam lobirao da ostali što više šalju svoje fotografije na izložbe. Kroz kataloge smo i učili koje se fotografije traže, kakvi motivi i kako bi ih trebalo obraditi. U to vreme je i Foto savez Jugoslavije organizovao viši kurs. Prijavili smo se Vladeta Milojević, Kreca i ja. Časove su nam držali pokojni Đorđe Bukilica i Dragoljub Tošić. Tada smo zaista puno naučili. Tom prilikom sprijateljio sam se sa Imreom Sabom. Za tih par dana nas dvojica smo po celu noć radili fotografije i razvijali filmove. Danju smo kunjali, a noću smo radili u laboratoriji. Danas je Imre veliko ime u jugoslovenskoj i srpskoj fotografiji i gotovo da nema ozbiljnijih novina u inostranstvu i kod nas gde njegovi radovi nisu objavljivani.
Koja su bila Vaša zaduženja u Klubu?
– Jedan mandat sam bio predsednik, dva sekretar, dok sam četrnaest godina bio fotoreferent. Trebalo je da animiram amatere da svoje fotografije pripreme za izložbe. Pakovao sam ih i slao, a nakon izložbe vraćao učesnicima koji su dobijali i kataloge. Ništa mi nije bilo teško. Usput sam vodio evidenciju o primljenim i nagrađenim fotografijama i autorima za tadašnju Jugoslaviju. Tako sam dobio i nagradno putovanje na Foto-kinu, koja se održavala u Kelnu 1984. Geza Lenart i ja smo jedini dobili to priznanje.
Da li ste se zbog svog rada nekada našli i u neprijatnoj situaciji?
– Naravno. Jedna od mnogih fotografija, koju sam snimio i posle razvio, nastala je u porti Vavedenjske crkve, u ulici Cara Dušana. U pokušaju da budem novinar, slikao sam stablo koje se tamo nalazi, koje je staro oko 500 godina. Poslao sam je za rubriku „Foto-kino revije”. Kritike su bile dobre, ali su mi zamerili to što nema ništa čime se može porediti veličina drveta. Tražili su da se vidi crkva u perspektivi ili neka kuća. U to vreme nije bilo svejedno fotografisati objekat, posebno crkvu. Danas je lako, jer imamo mobilne telefone. Tada sam bio mlad i bojao sam se da mi milicija ne pravi problem. Takva su vremena bila.
Išao sam jednom u grad, fotoaparat mi je bio u futroli i dva milicajca su me zaustavila, bez obzira na to što ništa nisam radio. Posle uobičajenih formalnosti, savetovali su me da je bolje da idem kući kako mi se ne bi desilo da slučajno snimim neki objekat, jer se to smatralo špijunažom. Rekli su mi da idem kući i da tamo slikam cveće i mačke, tim rečima. Čak nisu kazali životinje nego – mačke!
Kako vam je jedna mačka donela priznanje?
– Poslušao sam ih (smeh). Slikao sam mačku i tu fotografiju kao mladi autor poslao na Omladinsku izložbu Jugoslavije. Dobio sam pohvalu što bi bilo u rangu specijalne nagrade ili četvrtog mesta. Za mene je to bio veliki uspeh, jer se moja slika našla između 2.000 fotografija sa područja cele države. Svaka nagrada je podsticaj.
Slikao bih i više u karijeri, ali bilo je takvo vreme. Često su me privodili pa sam se plašio. Odvodili bi me u stanicu milicije, ali su uprkos svemu bili korektni. Ovi koji su me priveli, krenuli bi sa optužbama. Pitali bi me za koju zemlju radim, šta špijuniram. Na kraju, kad je došao načelnik nasmejao se kad me je video, jer je shvatao da sam mlad i „bezopasan” i pustio bi me.
Ove godine održaće se 9. Školska olimpijada u Zrenjaninu. Druga je bila 1974. Po čemu je pamtite?
– Nisam tada bio novinar i akreditovani fotoreporter. Ipak sam kao amater napravio nekoliko fotografija sa tribina, koje su tada, kao i stadion bile prepune. Teren je takođe bio pun učesnika. Čuo sam da se i ove godine očekuje lepa manifestacija sa oko 2.000 ljudi. Onda su dolazili posetioci iz svih mesta i gradova Vojvodine. Na otvaranju su se obratili tadašnji političari, ali nisam mogao da im priđem. Pre same ceremonije skočio je padobranac, koji je nosio ono što sada zovemo baner. Bio je to natpis (slogan) na kome je pisalo SOŠOV. Uspeo je da sleti na tačno predviđeno mesto, u sred stadiona. I to sam uspeo da zabeležim.
