Novi život fabričkih kompleksa je put do negovanja kolektivnog sećanja
Nakon godina urušavanja nedavno je počelo uklanjanje starog pogona fabrike „Šinvoz”. Ljuštura kompleksa gotovo je u potpunosti nestala, a ispod gomile cigala i šuta kriju se tragovi radničkog života. Razna dokumenta, tehnička dokumentacija i fotografije koji svedoče o industrijskom nasleđu grada prepušteni su zaboravu. U starom pogonu nalazi se i tabla iz 1950. godine, koja priča o formiranju „Prvog radničkog saveta od 75 članova u železničkoj radionici Zrenjanin”.
Kakva sudbina čeka ova svedočanstva i da li su u cilju očuvanja kontaktirane nadležne institucije do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovore iz „Šinvoza”.
Kako saznajemo iz Zavoda za zaštitu spomenika, stari pogon nije bio pod zaštitom, ali vlasnika kompleksa zakon obavezuje da od nadležnih zatraži informaciju o postupanju sa tablom.
– Da je u pitanju ratni memorijal, morao bi da kontaktira Zavod, koji bi uputio u dalju proceduru. Ploča u pogonu „Šinvoza” je civilizacijska stvar, ali nije u našoj nadležnosti – kaže konzervatorka Vesna Karavida.
Kako objašnjava, zakonska zaštita prvi je korak ka očuvanju, ali se poštovanje propisa i kasnije mora kontrolisati.
– Mi smo ustanova kulture i ne možemo da se ponašamo kao inspekcija. Potrebno je umrežiti više institucija i stvoriti mehanizme države koji će proveravati da li se zakon sprovodi – smatra Karavida.
KVALITETNA GRAĐA IZDRŽALA NEMAR
Naša sagovornica objašnjava da kao društvo nismo na adekvatan način uspeli da se prilagodimo i transformišemo objekte nekadašnjih fabrika, u periodu kada je industrijsku revoluciju zamenila informatička.
Ističe da su evropske države rešenje pronašle u restauraciji starih zdanja kao svedočenju da je tu nekada bila proizvodnja. Modernizovanjem unutrašnjosti dali su joj drugačiju funkciju i u isto vreme sačuvali prošlost. U takve objekte su smeštani razni sadržaji, od gradskih kuća i galerija do restorana, tržnih centara i diskoteka. Ovaj trend u Evropi zahuktao se sedamdesetih godina prošlog veka, a nama takva strategija tek predstoji.
– U pitanju su objekti koji su uglavnom solidno građeni, zbog čega su izdržali naš nemar. U Zrenjaninu potencijal za prenamenu imaju kompleks stare Gradske klanice, Šećerana, Pivara i Medivet – ocenjuje naša sagovornica.
Dodaje da do propasti nepokretnosti može doći ako se ostavi bez stanara, što je slučaj sa industrijskim zdanjima u gradu. Loša praksa je i kada se pored njih sagradi nešto veliko, kao što je to npr. nova bolnica u okviru starog kompleksa.
Konzervatorka podseća da u međuratnom periodu u Zrenjaninu postoji infrastruktura, radna snaga i tradicija u industriji. To je uticalo na odluku da se tim putem nastavi i posle Drugog svetskog rata kada Zrenjanin postaje industrijski grad.
– Sećanje na taj deo istorije treba da se sačuva, ali ne tako što će se u taj prostor gurnuti nove mašine. Kolektivno sećanje na industrijsku istoriju, koje je utkano u ovo podneblje, neguje se tako što se sačuva par najznačajnijih zgrada, ali se njima dodaju novi sadržaji – zaključuje Karavida.
U ČEKANJU ZAKONA – ARHIVE STRADALE
Prema rečima Nikole Petričića iz Istorijskog arhiva, u našem društvu svest o čuvanju istorijske građe je na veoma niskom nivou. Mnogi se ponašaju neodgovorno, zbog čega su pojedine arhive u potpunosti izgubljene.
– Svašta viđamo na terenu. Kada smo u procesu privatizacije otišli da preuzmemo građu Duvanske industrije, u firmi koja radi više od 100 godina zatekli smo samo 20 registratora. Svi znamo da je postojala, ali iza nje nije ostalo nikakvo svedočanstvo – objašnjava Petričić.
Kada firma prestane sa radom, prema zakonima koji regulišu stečaj i likvidaciju, obavezna je predaja dokumentacije nadležnoj instituciji. Tako se u Istorijskom arhivu nalaze akta fabrike tepiha, nameštaja, šešira, kožare, „Luksola”, „Jugoremedije”. U slučaju privatizacije obaveze i odgovornost za čuvanje arhive preuzima novi vlasnik, tako je u slučaju „Šinvoza” ona prebačena u novi pogon, razjašnjava naš sagovornik.
Ozbiljnijem pristupu ka očuvanju dokumenata doprineo je Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, čija je primena počela prošle godine. Jedna od većih promena ogleda se u visini predviđenih kazni za one koji ga ne poštuju. Da je sa time povećana briga o arhivama pokazuje na hiljade dopisa koji su zatrpali nadležne, objašnjava naš sagovornik.
– Za kršenje pojedinih odredbi kazne su veće za 200 puta u odnosu na Zakon o kulturnim dobrima. Ranija kazna od devet hiljada dinara za pravno lice sada je do dva miliona. Primećujemo da su ljudi obavezu počeli ozbiljnije da shvataju i da je interesovanje naprsno počelo da raste – kaže Petričić.
ZATRPANI DEPOI
O adekvatnom čuvanju beleški o radu firmi brinu dva zaposlena u službi nadzora Istorijskog arhiva, koji kontrolišu ceo srednji Banat. U pitanju je preventivni oblik delovanja, jer se o građi brine pre nego što se preda instituciji.
Kako naš sagovornik kaže, dokumentaciju je važno čuvati jer predstavlja istorijsko svedočanstvo grada i pisani trag o onome što je nekada bilo. Pored one preuzete u slučajevima stečaja, u depoima se čuva vredna građa iz prošlog i pretprošlog veka koja je na raspolaganju korisnicima.
Istorijski arhiv dokumentaciju iz fabrika preuzima u celini, potom stručnjaci procenjuju šta je bitno i trajno je čuvaju. Nakon sređivanja korisnicima je dostupna za proučavanja, sastavljanje monografija, pubilkacija i sl.
– Hronični problem svakog arhiva u Srbiji je nedostatak prostora. Mi smo ustanova kulture i zavisimo od osnivača. Depoi su zatrpani stečajevima i likvidacijama tranzicionog perioda. Nakon 30 godina sva pravna lica su u obavezi da nam predaju arhivu, koju mi nemamo gde da skladištimo – ističe Petričić.
J. Šormaz
VREDNA UMETNIČKA ZAOSTAVŠTINA
O udruživanju umetnosti sa oblicima radne sredine svedoče brojne skulpture koje su postavljene u krugu fabrika. Uvođenjem savremenih skulptura u krugove fabrika sproveden je proces modernizacije radničkog društva koji se paralelno odvijao sa modernizacijom industrije, poručuju iz Savremene galerije.
– Na ovaj način umetnost je postala dostupna svima. Nije više pripadala samo intelektualnoj eliti, što je pogodovalo ideji besklasnog socijalističkog društva – objašnjava kustoskinja Slavica Žarković.
Danas je veći deo ovih skulptura u Zrenjaninu i okolini prepušten da trpi različite tranzicione procese stečaja i privatizacije. Nažalost, mnoge aktivnosti koje su saradnjom umetnika i industrije trebalo da stvore novi identitet grada ili nisu dokumentovane ili dokumentacija nije sačuvana, pokazuju podaci Savremene galerije.
